Радовановић је био члан тима који је на првој линији водио борбу против вариоле вере. Прије избијања епидемије завршио је магистарске студије у Лондону, гдје је изучавао тропске болести, о којима је учио и на лицу мјеста 1969. у Авганистану, Пакистану, Индији и Египту. Вакцинација против великих богиња била је обавезна, а сматрало се да вакцина штити три године. У вријеме када је болест закуцала на врата Југословена Радовановић је био један од оних који су, како каже, одмах могли да уђу у ватру јер је био вакцинисан.
– Почело је на Косову. Сумња је постављена 14. марта 1972. године у Ђаковици. У Призрену шест пацијената имало је тежу клиничку слику и прва дијагноза била је овчије богиње, међутим, било је јасно да нису овчије него велике богиње. Екипа лекара из Института за вирусологију, вакцине и серуме “Торлак” отишла је тамо по узорке, а дан касније потврђено је да се ради о вариоли вери – присјећа се Радовановић.
Нулти пацијент био је Ибрахим Хоти, који се, испоставиће се касније, заразио још у фебруару на хаџилуку. У земљу се вратио здрав, инкубација је још трајала, а послије неколико дана добио је грозницу. Радовановић прича да је Хоти тада говорио да је цијелу ноћ “крај фуруне провео”. Испоставило се и да је био вакцинисан у војсци, те је вјероватно зато имао блажи облик болести, због чега и није затражио помоћ љекара.
– Заразио је 11 особа, никога из свог домаћинства. Међу онима које је заразио био је и учитељ из једног села код Тутина, тако да је вирус стигао и у централну Србију. Прво се сматрало да је тај учитељ преминуо од пеницилинског шока. Тек касније се испоставило да га је покосила вариола – прича Радовановић.
Истиче да је Југославија била озбиљна држава, у којој се размишљало унапријед.
– Стручњаци из наших република редовно су одлазили да се упознају са болестима које би могле бити унесене у земљу. То су такозване карантинске болести. Знали смо како се организује противепидемијска борба. Вакцину су производили у Загребу и у то вријеме имали смо неколико милиона доза – каже Радовановић.
Били су спремни на било коју тропску болест, али посебан страх у свакоме ко је положио Хипократову заклетву будила је помисао на колеру, која је седам пута у историји изазивала пандемију. С обзиром на то да је болест била регистрована у много земаља, савјетовано је да се на хаџилук иде искључиво авионом.
– Иако смо највише стрепили од колере, добили смо вариолу. У другом таласу већ је било 100 обољелих, очекивали смо да ће трећи бити тежи, али ту је стало. Епидемија је угашена. Велика је разлика била у односу на данашње вријеме, није се постављало питање ако љекари кажу да је нешто потребно, подразумијевало се да је то за добро сваког човјека. Данас, када љекар каже да људи треба да се вакцинишу, одмах половина грађанства каже да он то ради за новац, да су у вакцини чипови и да ћемо сви постати зомбији. Вариола је далеко опаснија болест, сваки пети обољели у Југославији је умро, смртност је била велика – казао је Радовановић.
У Југославији се те 1972. године, према званичним подацима, вариолом заразило 175 грађана, а преминуло њих 35.
Проглашење епидемије, ограничавање кретања, организовање карантина, те хитна масовна вакцинација били су свакодневица и љекарима и обичним грађанима, свима, како би зауставили болест за коју се мислило да је искоријењена. Кретање свима који нису били вакцинисани било је забрањено, а народ се без поговора придржавао свих прописаних мјера.
– Болест је била тежа него “ковид”. Постојало је огромно повјерење у систем, у љекаре и мисао водиља била је да здравствени радници грађанима желе само добро, а данас свако има неку своју истину која ствара конфузију – истакао је Радовановић.
Присјетио се да је Југославија 11 година раније, када је случај великих богиња забиљежен у Њемачкој, научила веома важну лекцију.
– Екипа наших љекара је тада боравила у Њемачкој и видјела да су Нијемци испразнили једну школу, у приземље ставили љекаре и сестре, на први спрат оне за које се сумњало да су болесни, а обољелог на други спрат. Још тада смо научили да не могу касарне и спортске хале бити карантини, из простог разлога јер, рецимо, касарне имају велике спаваонице, а само један мокри чвор на спрату. Ако се у спаваоници разболи само једна особа, сви морају остати у карантину док и посљедњи не оздрави, а болест се само шири – објашњава Радовановић.
По истом принципу као у Њемачкој, организовали су карантине у Београду и још неким градовима у Југославији, у хотелима и мотелима, те у здравственим установама.
Посљедњи преживјели болесник напустио је болницу 19. маја 1972. године.
Тешке људске судбине, каже Радовановић, најтеже су му падале. Страх од заразе је проказивао карактере и почесто растурао породице.
– Најтеже је било гледати сузе због растанака са члановима породица, неразумијевање од стране најближих. О томе сам писао и у својој књизи “Вариола вера”. Гдје год је била нека пукотина у односима, то је пуцало. Неке везе су и ојачале у вријеме епидемије – присјетио се Радовановић.
Из епидемије, која је прије пола вијека савладана за два мјесеца, требало би да смо научили лекцију. Судећи према томе да епидемија вируса корона траје већ двије године, очигледно и није баш тако.
– Свјетска здравствена организација нас је још прије три године упозорила на ово што имамо данас, а ми смо много шта игнорисали. Истицали су да постоји осам болести које могу довести до пандемије, али све је то завршило у некој фиоци – каже Радовановић, нагласивши да Србија није морала баш толико лоше да прође у борби с “ковидом”, јер умрлих је било, како тврди, три пута више него што се званично приказује.
