Свету службу божију служио је протојереј ставрофор, Ранко Билинац уз саслужење протојереја Младена Микавице, јереја Видака Вујадиновића и ђакона Божидара Васиљевића.
„Док не будем видио, нећу повјеровати…“ – био је одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видјели свог распетог и умрлог учитеља као васкрслог. И послије осам дана – како каже јеванђеље – када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје, и испружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран“.
Увјеривши се, апостол Тома узвикује: „Господ мој и Бог мој!“. И тада му Христос одговори: „Пошто си ме видио, повјеровао си, али блажени који не видјеше а повјероваше“. То значи да постоји и да је увијек постојао и један другачији приступ познања за човјека. Оно што називамо вјером јесте уствари тај други и виши ниво људскога знања у односу на чулно искуство. Ријеч о распетом и васкрслом Христу је, према ријечима апостола, лудост за овај свијет.
Познање васкрслога, дакле, није могуће на рационалан начин, већ искључиво вјером. Према учењу отаца цркве, орган којим се Бог може видјети јесте срце, те је полазиште хришћанског вјеровања љубав. Једино љубављу можемо познати Бога као личност, једино у таквом односу са Христом можемо задобити искуствено уверење које отклања сваку сумњу да је Он заиста васкрсао.
