Насловна Вијести Васиљевић: Живот је дар од Бога и вреди га свим силама заштити

Васиљевић: Живот је дар од Бога и вреди га свим силама заштити

24
0

Џон Стјуарт Мил је рекао да је боље бити незадовољни Сократ, него задовољна будала или свиња. Када срећа стане на пут слободи, онда ступа парадоксална срећа слободоумне илегале. Срећа већине данас је приватно власништво мале групе над већином.

То није  новост. Буржоазија, баронизам, либерализам, фашизам итд. У чему је континуитет? Џ. Мил је правилно детектовао бентамовски утилитаризам као неправедну једнакост и то је неоспорно, није о томе реч. Једна недавна рефлексија је занимљива. Како београдска Политика“ јавља, у једном делу „грађанске“ БиХ је забрањен Деда Мраз. Неко је одлучио да средствима мас – медија и реклама дерогира нешто што је свима већ одавно неортодоксно и доброћудно. Нисам прочитао ту вест у штампи поднебља у којем је забрањен декица, па ме је изненадила. Консеквенцијски утопизам, који иначе компонује емфатична појава Деда Мраза, није дакле по себи песимистичан. Која се идеологија онда може крити иза једне наизглед ескападне иницијативе, а у суштини дискриминаторне, утилитаристичке процене?

Непажљиви би за то окривили „исламски фундаментализам“ али ипак то није у потпуности тачно. Тридесетих година прошлог века Макс Хоркхајмер, немачки философ јеврејског порекла је рекао: „Kо не жели говорити о капитализму, мора ућутати и о фашизму” (– Horkheimer, “Die Juden und Europa”, 115). Он је дошао на чело правца Франкфуртске школе тридесетих година прошлог века. Између осталог, правац ове важне школе обухватао је критичку теорију. У њој философија за циљ нема само метафизику, него активну укљученост философије у савремена збивања у друштву. У тим оквирима предратне Европе јавиле су се две фракције философа, које су се трудиле да објасне тенденције фашизма у културном, економском, историјском и др.

Прва је говорила да је фашизам једно помрачење ума и као такав ексцесна, ирационална појава тираније. Други су тврдили да је то итекако био тријумф манипулативне рационалности. Нешто што је дошло као производ друштва које је (не)свесно било предмет манипулације. По овом другом, фашизам се сукцесивно ослонио на постојећи монопол (либерализам и баронизам) и у ствари се надовезао на аксиоме и светоназоре који представљају два момента истог друштва. Макс Х. је логично морао пре почетка рата да напусти Немачку и у Француској, а затим у Америци настави рад ове школе. Реализација предмета њиховог изучавања је позната. Већина Јевреја нажалост није имала ту ескапистичку срећу. Такође као ми Срби на Балкану. Ослонивши се на постулате буржоазије и либерализма, фашизам је привидно осудио елитизам, первертно злоупотребљавајући то у корист свог „морала“ и псеудо етике. Нација, раса као врхунски циљ, у том смислу све морално оправдава, па и истебљење људи. То се наравно није десило напрасно. Прво се родила теза апстрактне заједнице, увођење маса у будућу видљиву тенденцију идеје фашизма и искључења осталих у „миленијумском царству среће“.

Шта нас то данас учи? По горњем следу: буржоазија, баронизам, либерализам, фашизам, у несвесним европским срединама, као што је наша, јавила се идеја „грађанства“. Сам појам се јавља као да је неки фриволни неологизам, мазохистички релативизован. Од старог Рима и антике до данас чудно срозан, не само дипломатски. Овај исполитизовани и релативизовани термин, обично за своје покриће има лажни уставни патриотизам, који се противи суверенизму, националним државама итд. Међутим, по мом мишљењу, нема разлике између схватања државе код нас у односу на европско. Европа свесно држи да је нација = држава, док југоисточније на својој карти сматра да је држава етничка заједница, коју треба „грађански“ освестити и прекомпоновати. Иза тога се крије домицијелни неофашизам кохерентан идиосинкразији европског концепта. Проблем је што су политички медијуми покушаја те реализације промашаји. Будући небитни, ипак егземпларно и ентитетски (гле ентитетски?) су важни као парта горње идеје. Не само то, него занимљиво доказују да и у европској несвесности постоји нешто фашисоидно, а не само обрнуто. Наиме, по том концепту „грађанске“ БиХ, свима макар медијски познатом, асимилација појединачног националног етоса била би управо супротна европском (макар номиналном) концепту националне, слободне, па и антифашистичке државе. Нису проблем по себи само медијуми и прокламатори таквог пројекта већ последице става деструктивних намера. Те злокобне субверзивне интенције алијенације државе, која не сме ни по коју цену да се наслања на идеје директне фашизације народâ у новом, тоталитаристичком (грађанском) убијању њихове различитости. Деда Мраз је симплификација либералног фетишизма која не смета. Сада, пак, облици неолибералног грађанства желе реакционарски, бесмислено, под плаштом тобож религије, да га „укину“. Не знам како се то иначе ради, ваљда зазидају димњаке, пробуше чарапе или забране Кока – Кола рекламе. Други су пориви посреди.

Било како било, искре које могу да доведу до националних пожара много су опасније. Оне овим само показују да су живе. Исти покретачи таквих бестијалних, трибалистичких и (мало)грађанских претензија, у исто време су чланови дефилеа неофашистичких покрета и богато обезбеђене индивидуе. На питање новинара како види своју политичку улогу и да ли је материјално обезбеђен  – такав један „идеолог“ и „грађанистички“ медијатор, изјављује да не жели да му најближи у будућности фактуришу да их је „изневерио“. Јасна је потпуно дихотомија пропале тенденције грађанске једнакости. Не само то, него и хипоксија европских тековина, у експериментима над народом који је увек слободарски дисао и другима у суфициту „извозио кисеоник“. Зарад опстанка капиталистичког и приватног, у међувремену добро дође мало шведског стола неофашистичке настраности. Хвала Богу, банално упакованог у ситизенистичку толеранцију и отвореност. Зато је не само БиХ, него и неке друге државе, заједница детерминисана врхушком политичких промашаја који владају принципом задовољних свиња. За то време незадовољни Сократи нестрпљиво апстинирају. Они (млади) су свесни чињенице да је циљ философије, по А. Бадијуу, да сократовски „поквари“ омладину. Остаје нада да видимо како ће се ученици успротивити овом лошем часу историје, код некомпетентних наставника, који су у прошлости завршили курс пиротехнике. Према томе, ко не жели да критикује либерализам, нека зачепи о фашизму. Живот је дар од Бога и вреди га свим силама заштитити!

ђакон мр Божидар Васиљевић

 

ИЗВОРРТВИС, фото Божидар Васиљевић
Претходни текстПале: Лице Н.Ц. ухапшено због напада на полицајца
Сљедећи текстУхапшен Милан Јашаревић