На данашњи дан прије 34 године формирана је чувена Прва романијска пјешадијска бригада, бедем одбране Романије и Сарајевско-романијске регије кроз чије редове је у Одбрамбено-отаџбинском рату прошло око 15.000 бораца од којих је 379 дало животе за Републику Српску, а рањено је 1.160.
Бригада је за своју храброст и часно извршавање својих задатака одликована од стране првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића медаљом Петра Мркоњића.
Борци Сокоца били су распоређени у Прву романијску пјешадијску бригаду и Другу романијску моторизовану брдску, те друге јединице Сарајевско-романијског и Дринског корпуса, односно Главног штаба Војске Републике Српске.
Када је 30. јуна 1991. објављена општа мобилизација због избијања ратних сукоба у Словенији, 216. брдска бригада из Хан Пијеска била је мобилисана међу првим у Југословенској народној армији. Мобилизација је завршена са високим процентом одзива до краја дана 1. јула 1991.године.
Са одласком Југословенске народне армије из БиХ и формирањем Војске Републике Српске, 216. борбена бригада преименована је у Прву романијску пјешадијску бригаду у саставу Сарајевско-романијског корпуса ВРС. 30.јун 1991.године, дан мобилизације 216.брдске бригаде, бивше ЈНА-а је уједно и дан формирања Прве романијске пјешадијске бригаде. У току Одбрамбено-отаџбинског рата рањено је 1.160 бораца бригаде, од чега 551 теже и 609 лакше рањених.
Ускоро са формирањем Војске РС у Сокоцу је формирана и Друга романијска моторизована бригада. Обје бригаде биле су прави феномен рата, јер је дужина фронта који су држале била ван свих начела употребе јединица у рату. Велику храброст су показале када су 1995. године непријатељске снаге надирале на свим дијеловима фронта, а романијске бригаде одолијевале захваљујући стручном командовању и огромној храбрости бораца.
Прва романијска пјешадијска бригада је у свом саставу бројала и до 8.000 бораца рапсоређених на линији одбране 115 км. Бригада је тада у свом органском саставу имала 10 батаљона, од тога 8 пјешадијских, позадински, мјешовити артиљеријски дивизион, команду са приштапским јединицима и оклопно-механизовани батаљон на употреби из састава Прве сарајевске механизоване бригаде.
У то вријеме командант Прве романијске пјешадијске бригаде, Владо Лиздек, имао је задатак да се одсудно брани Нишићка висораван. Његов десни сусјед била је Друга романијска моторизована бригада. Поред тога што су дио јединица слали у Крајину те испомоћ у долину Дрине, на Трескавицу и друга ратишта, борци романијских бригада нису изгубили ни педаљ територије. Дејтонски мировни споразум сачекали су побједоносно, а са достигнутих линија повукли су се по плану примјене Мировног споразума. За слободу Романије животе је положило 379 синова Сокоца, а инвалида и рањеника било је неколико пута више. Сахрањени су на локалним гробљима, а један дио њих у гробљу „Нови Зејтинлик“ у Сокоцу. За неким несталим се још трага, а народ и родбина општине Соколац својим јунацима одаје почаст у свим приликама.
У периоду 1992/93, Прва романијска пјешадијска бригада са четири батаљона држи положаје на читавој источној Потковици – Сарајево, од Мојмила преко Враца, Козје ћуприје, Борија до Мрковића, али и дио горажданског ратишта са једним батаљоном од Бањ стијене преко Реновице и Праче до тзв. Алаховог пута. Са Другим батаљоном – јахоринске висове до Црног врха изнад Трнова, до јужних падина Јахорине.
НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ФРОНТА
Припадници Прве романијске пјешадијске бригаде су увијек били тамо гдје је најтеже и најпотребније, од Источне Славоније преко сарајевског и горажданског ратишта, Трнова, Трескавице, Мајевице, Нишићке висоравни и осталих ратишта широм Републике Српске и БиХ.
Бригадом је од почетка рата до 5. марта 1993. командовао пуковник Драгомир Милошевић, а од тада па до краја рата пуковник Владо Лиздек. Иако су све јединице Прве романијске пјешадијске бригаде трпјеле губитке, нити један метар територије није препуштен непријатељу. То је посебно значајно на сарајевском ратишту, гдје је бројност непријатеља сврстаних у Први корпус Армије БиХ била знатно већа од наших снага.
По завршетку операције „Игман“ Прва романијска пјешадијска бригада, поред сарајевског ратишта, преузима одговорност за дио планине Бјелашнице од коте „Јаворак“ до ушћа ријеке Ракитнице у Неретву.
Друге јединице преузимају линију на Госини, а затим на Нишићима. У 1994. долази до још једне трансформације. Прва романијска пјешадијска бригада наредбом команданта Главног штаба ВРС генерала Ратка Младића бива премјештена на Нишићку висораван гдје остаје до краја рата, до потписивања Дејтонског мировног споразума.
У периоду 1995/96. када је исељавано српско становништво и привреда Сарајева, Прва романијска пјешадијска бригада дала је главну логистичку подршку у одржавању путева преко Озрена и Чевљановића и Гајева до Каљине.
Прва романијска пјешадијска бригада имала је значајну улогу у обезбјеђивању наоружања и муниције за батаљоне од којих су касније формиране бригаде као што су Власеничка, Милићка, Рогатичка, Горажданска, Паљанска, Прва сарајевска, а неке које су се гасиле због флуктуације војника припојене су Првој романијској пјешадијској бригади. Прва романијска пјешадијска бригада свој ратни пут завршила је са свега два активна официра, што значи да су током рата резервни официри оспособљени да командују јединицама у најтежим ратним условима, па и онда када су снаге НАТО-а уништавале српске објекте, наоружање и муницију.
Након усвајања Дејтонског мировног споразума ове двије јединице спајају се у једну, чији је формацијски назив 512. моторизована бригада, која је егзистирала све до формирања Оружаних снага БиХ.
У част српских јунака из Прве романијске пјешадијске бригаде који положише живот са одбрану и стварање Републике Српске завршићемо цитатом патријарха српског Г.Павла. „Увијек имате у виду чији сте потомци и сјетите се којим су путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје, увијек као људи и као народ Божји. Тим путем да и ми идемо и да заиста будемо достојни потомци својих предака. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувијек.“
