Брачни пар Драган и Надежда Каришик из Рогатице прославиће ускоро 61 годину заједничког живота, у који су упловили након само три сусрета.
– Златни пир нисмо славили, али смо, ево, доживјели да са нашом дјецом Споменком и Бранком, четворо унучади и четворо праунучади улазимо у 62. годину заједничког живота који смо започели 10. децембра 1961. године. Ја сам тек закорачио у 24. годину, а моја Надежда је имала непуних 17 година – прича Драган док Надежда потврђује климањем главе.
А све је почело случајно, када су се упознали посредством заједничких пријатеља.
– Видјели смо се три пута. Први пут само да кажемо једно другом: „Ја сам тај и тај, а ја та и та“. Већ уз друго виђење било је и нешто приче, а треће је било судбоносно. Пао је начелан договор да се узмемо – додаје Драган.
Не крију да је ту било и утицаја породица.
– Моји стричеви који су ме подизали, јер оца нисам имао, умро је кад сам имао само осам година, водили су се тиме да сам нашао лијепу, поштену и радну дјевојку – присјећа се Драган за „Глас“.
Нада, како је зову укућани, додаје да је и на њену одлуку утицала мајка која се водила тиме да је лијеп момак и још Сарајлија са занатом.
Драган је рођен на Хреши у општини Стари Град. Био је једно од двоје дјеце оца Тана и мајке Милке, која је умрла кад је Драган имао осам година. Бригу о њему и двије године млађој сестри Мари преузеле су стрине Роса и Петра уз подршку стричева Николе и Душана.
Ни Надежда није имала много боље дјетињство. Након смрти оца Бранка Башевића, кога није ни запамтила, њена мајка Аница преудала се у село Сељане за Ненада Павловића и у новом браку родила четворо дјеце, али ни Надежду у Закому није заборавила.
– Често смо биле једна код друге и везале се као мајка и кћерка – присјећа се Надежда о којој су бригу највише водили дјед Милош и бака Мара.
Они су јој пружили што је било у њиховој могућности.
– Богами су ме за те услове и лијепо облачили. Ништа мање нисам имала него све остале дјевојчице у селу и ја израстох у дјевојчурка за којим су се све чешће и момци окретали. Тако налети и овај мој Драган из Сарајева, како се представио. Био је млад и љепушкаст и уз то запослен у државном предузећу и ја се, по оној „младо – лудо“, зацопах и није требало пуно приче да прихватим његову понуду за брак – кроз смијех вели Надежда.
А Драган је уз све то био и мајстор обућар. Једно вријеме радио је у погону Кожарског комбината из Високог у Сарајеву. Кад се тај погон вратио у Високо, пред њим су била два пута. Да за послом иде у Високо и други, да остане без посла. Прихватио је овај други и одмах конкурисао за поштоношу у сарајевској пошти. Било је то давне 1964. и Сарајевом уздуж и попријеко ходао је све до почетка посљедњег рата у коме је неко вријеме био поштар, а кад је звала отаџбина, и војник на одбрани Срба у Сарајеву.
Драган и Надежда у Рогатицу су дошли са егзодусом Срба из Сарајева 1996. године. Оставили су у Сарајеву велику кућу и замашну окућницу у које су уложили све што је Драган зарадио као поштоноша и Надежда радећи као хигијеничарка у бившој СДК гдје је, како рече, имала „боговску“ плату.
Као избјеглице, али у љубави и слози, скућили су се из почетка. Кућу на сарајевском асфалту тешка срца морали су продати и купити другу у Рогатици, у коју су се удобно смјестили, али је остала носталгија и жал за оним што им је тамо остало. Фали им Сарајево у коме су, како рекоше углас, провели најљепше дане живота.
Децембар
За Надежду је децембар значајан мјесец. У њему се родила 1944. У њему се удала 1961, а у децембру 1962. родила кћерку Споменку. Она би, каже, вољела и да живот оконча једног децембра, а њени додају: „Тамо неке године“.
Пише: Сретен Митровић
