У низу значајних датума и догађа који су у протеклих тридесетак година обиљежили стварање и одбрану Републике Српске, тај 21. новембар 1995. године заузима највише мјесто у нашој савременој историји. И није то само због симболичне духовне поруке коју носи Аранђеловдан (Свети Арханђел Михаило са копљем и палмином гранчицом у рукама), већ због несумњиве историјске тежине датума када је у Дејтону закључен Оквирни мировни споразум, наводи Драган Калинић, бивши предсједник Народне скупштине Српске у ауторском тексту за портал Провјерено.инфо.
Текст преносимо у цијелости:
Споразум је донио мир и стабилност макар и на ограничено вријеме, након што се у Босни десио један од најкрвавијих ратова на Балкану који је хиљаде породица, без обзира на вјеру и нацију, завио у црно. И са ове дистанце да кажемо – не поновило се више никада!!!
Споразум је установио и нову уставну структуру у тој некадашњој „Југославији у малом“ и успоставио БиХ као конфедералну заједницу коју чине два ентитета и три равноправна констититивна народа.
Истовремено, уграђени су унутрашњи механизми заштите ентитетских и националних интереса који би требало да спрјечавају мајоризацију било којег народа у БиХ у будућности. Јер то се управо десило почетком 90-их година и изазвало трагичне посљедице.
Такву новоуспостављену Босну и Херцеговину упоредио бих са троношцем у којем измицањем једне ногаре (нпр. српске) долази до њеног пада.
Колико год се упињала пробосанска политичка елита јасно је да не може Босна опстати као „барска столица“ са једном ногом са које ће унитаристи дириговати када се пали, а када гаси свјетло у кафани, да тако сликовито кажем.
Не смије се заборавити да су српски преговарачи у Дејтону са тешком муком пристали на болне територијалне уступке и да су дио суверенитета Републике Српске (која је формирана као самостална и демократска земља прије избијања рата), тада пренијели на новоформирану политичку заједницу БиХ.
Аранђеловдан те далеке 1995. године истовремено је био и дан разочарења, али и нове наде за српски народ на узаврелом босанском тлу.
Стицајем околности био сам тада са највишим руководством Српске у ишчекивању коначних вијести из Дејтона.
Свједок сам невјерице и тешког мирења са чињеницом да смо у мировном споразуму неправедно и према живима и према онима који су своје животе дали за Српску, остали без вјековних сарајевских огњишта, без дијелова крајишких територија са неријешеним питањем Брчког, без изласка на море са пресјеченом територијом код Горажда.
Све то је помутило радосну чињеницу да је коначно завршен рат и да је кроз међународни споразум веификована Република Српска, те да су сачуване битне надлежности наше државе у оквиру конфедералне, дакле, редефинисане БиХ.
Убрзо након потписивања услиједила је вишегодисња клизајућа ревизија Дејтонског споразума.
Ова кампања траје све до данас, а оличена је у активности бројних опскурних органозација и ликова делегираних од антисрпски острашћених западних администрација.
Кулминација такве антиуставне и незаконите праксе је стигла са нелегалним и нелегитимним високим представником који све вријеме боравка овдје игнорише слово изворног Дејтонског споразума.
Сада је у току прича како тобоже није могуће пронаћи оригинал овог документа који је на посебан начин нестао и из архива Српске, али и Србије.
То му испада тако даје одријешене руке да октроише своје законе и заједно са најмање двије амбасаде у Сарајеву уводи санкције и покреће судске поступке према легалним и легитимно изабраним функционеримс Српске, а прије свега према предсједнику Републике Српске.
А управо захваљујући његовог политичкој борби и одлучности заустављено је много тога супротног слову Дејтона – од интегрисања (укидања) полиције, па све до захтјева да се имовина енритета измјести на ниво БиХ.
Странци све то чине уз помоћ домаћих „здравих снага“ да би испунили своје глобалне планове на западном Балкану, а прије него што се неминовно успостави нови геоплотички поредак, до ћега ће вјерујем врло брзо доћи.
Јасно је да то све чине како би удовољили нарастајућој муслиманској еуфорији да би добили унитарну, односно „своју дрзаву“, а да заузврат у Европи остане „мирна Босна“.
Отуда ови колонијални управници тренирају годинама уназад строгоћу и силеџијски, мимо Устава БиХ и закона ентитета желе да произведу стање које је миљама далеко од онога сто представља изворни Дејтонски споразум.
И да парадокс буде већи они попут правих политичких штеточина Републику Српску и њено легално руководство проглашавају рушиоцима Дејтонског споразума, иако управо наше руководство поштује слово Дејтона и важеће уставе Републике Српске и БиХ.
Ми само можемо да им поручимо – Република Српска зна свој пут и има људске и материјалне ресурсе да буде самоодржива, а исто мисле и инострани пријатељи наше земље који добро разумију садашњу ситуацију и спремни су да буду уз нас у сваком погледу.
Ми разумијемо засто муслимани сматрају да је за њих датум 1.март 1992. (када је муслиманско-хрватска неприципијелна коалиција изгласала отцјепљење тадашње БиХ од заједничке државе Југославије) важнији од дејтонског 21. новембра 1995.
Србима не пада на памет да обиљежавају 1. март који је без сумње био главни генератор трагичног ратног сукоба у БиХ.
Такође, они ће наставити да ламентирају и над завнобиховим 25. новембром. Једноставно не желе да се ослободе ових и других комунистичких заблуда.
Хрвати су и даље оправдано фрустрирани јер им је у Вашингтону умјесто признања Херцег Босне понуђен споразум који их је мимо њихове воље увезао у тзв. муслиманско-хрватску федерацију и та „омча“ им даље у свакодневном политичком животу стоји око врата.
Дакле, свако ће још годинама тјерати по своме иако би заједничко прихватање датума Дејтонског споразума као празника на неки начин релаксирало односе у БиХ.
Види се да кад су у питању празници свако иде својим путом, па се и преко овога одвија клизајућа дисолуција БиХ.
Ако се политичке елите, прије свега муслиманска, не врате изворним принципима Дејтонског споразума ова дисолуција ће се наставити и у свим другим, много важнијим областима. Дакле, Мементо!!!
