Ђорђо Сладоје представља једног од најистакнутијих савремених српских лиричара; аутор је замашног и запаженог опуса од шеснаест засебних збирки (појединих и у више издања), те девет књига изабраних пјесама (од којих једна и на руском језику, у избору Андреја Базилевског, Москва 2007), наведено је у саопштењу Удружења књижевника Републике Српске.
Тај и такав опус представља аутора као тренутно најзначајнијег представника стражиловске лирске нити, поету тананог и свестраног осјећања традиције и препознатљиве душевности.
На плану опште слике савремене српске поезије, Сладоје је истовремено пјесник најкомплекснијег али и најнепосреднијег лирског израза православне духовности. Интезитетом осјећања самилости и сапатње његова поезија равна се с пјесништвом Алексе Шантића и Десанке Максимовић, свједочећи и за наше вријеме моћ пјесме да изрази и побуди најтананију емоцију.
Ненаметљиво, али суверено, Сладоје влада пјесничком формом и најбољим насљеђем модерне лирике, активирајући често префињену иронију и веома карактеристичан, благотворан хумор. У тематско-мотивском погледу, Сладојева поезија је (нарочито од 1992. године) хроника људске патње у злом времену, али и хроника националне патње, туге и пораза, сеоба и смрти, нарочито оних крајишких, прекодринских и косовских.
Генерално, Сладојева поезија је риједак и драгоцјен спој пјесништва високе културе, племените осјећајности и изразите националне свијести, као израза завјетног памћења упркос времену солипсизма и дезинтеграције. Сваком новом књигом он успијева да учини по неки квалитативни помак на темељу већ потврђених вриједности, што је случај и са романом у стиховима Модре жилице, који је објавио Центар за српске студије у својој едицији Српски преглед.
Између Петра Кочића и Ђорђа Сладоја постоје бројене стваралачке подударности, прије свега по њиховом служењу српском језику и припадништву репрезентативном току српске књижевне традиције.
Ђорђо Сладоје, једако колико и његов знаменити претходник, књижевност не доживљава као самосврховиту, апартну чињеницу, већ као суштинску посвећеност својој култури и српском народу, проговарајући у својим књигама о његовим величанственим узлетима, али и трагичним удесима и ожиљцима савременог доба.
