– Шестог маја 1992. године у рану зору Орић и његови кољачи напали су село Бљечева у општини Братунац и том приликом убили троје Срба, а своју монструозност су показали на шездесетчетворогодишњој Косани Зекић коју су заклали“, рекао је Којић.
Он је навео да су муслиманске снаге истог дана напале и село Гниона у општини Сребреница, чији мјештани су тог дана славили крсну славу – Ђурђевдан.
– Том приликом убијена су два српска цивила, а један од њих је Радојко Милошевић, старац са оштећеним видом и повредом кичме, који је запаљен у својој кући и због свог хендикепа није могао да побјегне – нагласио је Којић.
Он је истакао да је то био почетак српског страдања на овом подручју, које западни свијет види само као мјесто у ком су страдали муслимани.
– Ако бисмо узели као примјер само данашњи дан и злочине који су почињени над Србима, то би за сваког неутралног човјека на свијету било довољно да схвати да су Срби страдалници на овом подручју – рекао је Којић.
Он је додао да породице жртава питају Суд и Тужилаштво БиХ коме су сметали Косана и Радојко, старци који нису могли ни бјежати и према којој конвенцији су они војни циљ?
– Ни за ове злочине још нико није одговарао и то је оно што нас као породице жртава боли. То је наша отворена рана на коју со додају Суд и Тужилаштво БиХ не процесуирајући најодговорније за почињене свирепости – рекао је Којић за Срну.
Док год такав однос буде према српским жртвама, истиче Којић, БиХ нема перспективу и то је одавно свима јасно.
Нападом на српско село Гниону, његовим спаљивањем, убиствима двојице старијих мјештана, те прогоном становништва на Ђурђевдан 1992. године, муслиманске снаге предвођене Насером Орићем започеле су масовно етничко чишћење и уништавање свега што је српско на подручју Сребренице.
Према свједочењима преживјелих, напад је почео у 17.15 часова када је путем мегафона упућен позив мјештанима да предају оружје за 15 минута или ће услиједити масовно убијање свих који се налазе у селу.
Ненаоружано српско становништво искористило је познавање терена и природне заклоне и кренуло у бјекство низ поток према српском селу Солоћуша надомак Сребренице.
На слави код Радојка Милошевића /64/ затекао се Лазар Симић /56/ из сусједног села Студенац, који је убијен при покушају бјекства, док је Милошевић запаљен у кући.
Муслиманске снаге запалиле су све куће и друге објекте у Гниони у којој је након рата обновљено свега десетак кућа.
Након Гнионе, настављено је етничко чишћење српског народа из села Студенац, Виогор, Ковачице, Ораховица у близини Сребренице, а затим и удаљенијих Ратковића, Брежана, Крњића у којима је убијен велики број српских цивила, као и у братуначким селима у којима су муслиманске снаге убијале све редом што су стизале не остављајући ни дјецу, жене, старце и инвалиде, а српску имовину су након пљачке палили, починивши бројне масовне злочине.
До половине јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице под командом Орића убиле су око 1.500 Срба из сребреничке и братуначке општине, међу којима је више од половине било цивила, уништиле су око стотину српских села и заселака настојећи на све начине да потпуно затру трагове српског постојања на овим теренима јер су уништавали и српске цркве и гробља.
За ове злочине још нико није одговарао.
