Медицински факултет у Фочи је храм образовања и науке, а прошао је мукотрпан рад да би дошао до данашњег нивоа да страни студенти студирају на енглеском језику, рекао је професор анатомије на Медицинском факултету у Београду, Милан Милисављевић.
Милисављевић, који од самих почетака предаје и на Медицинском факултету у Фочи и свједок је стасавања ове високошколске установе, каже да је овај факултет данас све привлачнији за студенте из цијелог свијета.
Он је истакао да је почетак био по много чему специфичан и неуобичајен и да је Медицински факултет растао заједно са градом, да у почетку нису имали ни своје просторије, ни властити кадар, док је данас ова образовна установа смјештена у репрезентативној згради и има млад и изузетно стручан кадар, а Фоча је постала регионални центар.
„Нико никада није чуо да неко оснива Медицински факултет усред рата. Мислим да је ово први и једини факултет основан баш у то невреме за оснивање факултета, а мени је била велика част да учествујем у томе“, нагласио је Милисављевић.
Он је додао да је и Фоча од малог мјеста, готово опустјелог у ратним збивањма, израсла у град који и те како одскаче од околине.
Милисављевић је подсјетио да је оснивач факултета и први декан Бориша Старовић био човјек огромне енергије који је неуморно обилазио медицинске факултете у Србији и Црној Гори убјеђујући тамошње професоре у потребу постојања оваквог факултета у Републици Српској.
„Те давне 1993. године професор Старовић је дошао на Медицински факултет у Београду и то директно на састанак катедре за анатомију са вешћу да се оснива Медицински факултет у Фочи и да би било лепо да наставници – он је кренуо од Београда, узму учешћа у настави док се не оформи сопствени кадар. Подршка је била једногласна, али било је комликовано одлучити да се дође у Фочу која је била у рату“, каже Милисављевић.
Према његовим ријечима, само путовање од Београда до Фоче кроз ратна подручја и поред првих ратних линија знало је често бити „са главом у торби“.
„Није било лако доћи до Фоче, путовали смо свим могућим путевима, а један од њих је преко Романије и Пала, па чувеног Трнова гдје су се војске смењивале. Ту је био неки каменолом и увек су нам говорили: `На врху оног каменолома је снајпер и пазите морамо брзо да прођемо`. Кад више туда није било безбедно, наставили смо другим путевима – преко Шула, Шћепан Поља или преко Чајнича“, присјећа се професор.
Првих година је вјежбе дисекције из анатомије изводио у библиотеци Болнице, што је био једини могући простор за такве вјежбе, док су предавања одржавана у амфитеатру Средњошколског центра.
„Велика предност оснивања факултета је то што ђаци из ових крајева могу да га упишу и остану на овим просторима, то је и била идеја оснивања факултета, не због нас наставника, него због студената. Одмах је попуњен предвиђени број студената који су положили пријемне испите и почели смо са наставом. Сви смо били смештени у једној од зграда болнице која је била претворена у интернат за студенте и професоре, а храна је доношена из кухиње у Средњошколском центру“, прича Милисављевић.
Он напомиње да су ратних и првих поратних година биле велике несташице намирница, па се професор Бориша Старовић, не само што је водио бригу о настави и довођењу професора, ангажовао и око организације набављања хране.
„Када стигне камион са купусом, седам дана смо јели купус док се не поједе, тако је то у почетку функционисало. А онда су се годинама услови постепено побољшавали, па смо напредовали и укључивали просторе Болнице у наставу до оне године када је велика зграда робних резерви претворена у Медицински факултет. Е, онда је већ могло лакше да се дише и настава је достизала нивое других факултета који постоје силне године“, наводи Милисављевић.
Он подсјећа да су насљедници професора Старовића на мјесту декана – прво Вељко Марић, па Милан Кулић и Дејан Бокоњић наставили његовим стопама, тако да су магацински простори некадашње зграде робних резерви прерасли у репрезентативно и модерно здање, какво један овакав факултет и заслужује.
Професори са медицинских факултета из Србије и Црне Горе дали су немјерљив допринос развоју факултета у Фочи, свједочили су развијању медицине у Републици Српској, али и одбрани у рату и обнови након рата.
„Између осталог, присуствовали смо рушењу мостова у Фочи, а касније и њиховом обнављању. Посебно су биле интересантне шетње у околини Фоче, са пуно шума и река“, рекао је Милисављевић, који сматра да је Медицински факултет у Фочи задивљујуће достигнуће народа у Републици Српској.
Он посебно наглашава да је овај факултет успио да унаприједи ширење веза са факултетима у региону и оствари међународну сарадњу, што је изузетно важно јер искуства из иностранства много значе и наставницима и студентима који су добили могућност да се усавршавају на другим медицинским факултетима.
„Када се упореде почеци са данашњим факултетом, изненађени сте колико је велика разлика, поготово са интернационалним делом, где су и страни студенти који у Фочи студирају на енглеском језику. Будућност Фоче је чиста средина, здрава храна и медицинско образовање. Цео свет тражи лекаре, па што се они не би школовали на енглеском језику у Фочи и за свој вредан рад добијали дипломе, а Фоча имала корист?“, упитао је Милисављевић.
Од 17 факултета и академија Универзитета у Источном Сарајеву, Медицински факултет у Фочи је најбројнији и на њему тренутно студира 1.915 студената, од којих је више од 300 који студирају медицину и стоматологију на енглеском језику. Студенти долазе из свих земаља бивше Југославије, те из више од 20 земаља Европе и свијета.
На Медицинском факултету у Фочи, који ове године слави 30 година постојања, запослено је 230 наставника и сарадника.
