Начелник општине Источно Ново Сарајево Јован Катић реко је Срни да ће егзодус сарајевских Срба у марту 1996. године бити памћен кроз историју као можда и највећи мирнодопски егзодус једног народа и да никада не смијемо допустити да се заборави, нити понови српском народу.
Катић је подсјетио да је више од 120.000 сарајевских Срба први пут у историји отварало гробове и ископавало посмртне остатке својих најмилијих и носило их на најтрагичнији пут без повратка, не желећи да дозволе да њихове гробове скрнаве они који су им животе одузели.
„Док нас има, дужни смо да најгласније говоримо о напуштању вјековних огњишта и имовине, остављању сваке фотографије, успомене, свега што се домом зове и одласка на ливаду, у неизвјесност која је била можда и горе од самог рата, јер су сарајевски Срби платили највећу жртву за слободу, опстанак и мир, како би створили нови дом, Републику Српску“, рекао је Катић.
Он је истакао да Срби никада не смију допустити да се заборави, нити понови нешто слично.
„Док нас има, дужност нам је нагласније говорити и будућим нараштајима преносити ко смо, одакле смо и какву жртву су поднијели српски хероји и живи и мртви, кобног марта 1996. године“, истакао је Катић.
Према званичним подацима, егзодус најмање 120.000 Срба почео је 17. фебруара 1996. године на православне Задушнице и трајао је до 16. марта.
У марту 1996. године исписане су бројне појединачне трагедије локалног становништва, због чега је Дејтонски мировни споразум за сарајевске Србе асоцијација на највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.
Срби су морали напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неџариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац, околна села и засеоке иако су у Одбрамбено-отаџбинском рату српски борци Сарајевско-романијске регије зауставили 35 офанзива муслиманских војника.
Бројни извори указују на чињеницу да је Српско Сарајево тада представљало јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским мировним споразумом од људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.
Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и Центра кренули су да откопавају посмртне остатке најмилијих не желећи да муслимански вандали скрнаве њихове гробове.
За одбрану ових простора, живот је дало више од 4.000 бораца, а око 3.500 их је рањено. На Сокоцу је формирано Војничко спомен-гробље Нови Зејтинлик на које су пренесени посмртни остаци око 1.000 бораца Војске Републике Српске.
Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова организује обиљежавање годишњица овог историјског догађаја од републичког значаја.
