Израел и Иран учествују у крвавом ривалитету деценијама, а његов интензитет флуктуира у зависности од геополитичких фактора.
Он је постао један од главних извора нестабилности на Блиском истоку.
За Техеран, Израел је „мали Сотона”, савезник Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку које назива „великим Сотоном”.
Израел оптужује Иран за финансирање „терористичких” група и вршење напада против његових интереса мотивисаних антисемитизмом ајатолаха.
Ривалство „крвних непријатеља” оставило је за собом огроман број мртвих, често као резултат тајних акција за које ниједна влада није преузимала одговорност.
Рат у Гази само је све то погоршао.
Како је почело ривалство Израела и Ирана?
Односи између Израела и Ирана били су прилично срдачни све до 1979. године, кад је Исламска ајатолахска револуција приграбила власт у Техерану.
Штавише, иако се противио плану за подјелу Палестине која је довео до стварања државе Израел 1948. године, Иран је био друга исламска земља која ју признала, одмах послије Египта.
У то вријеме, Иран је био монархија којом су владали шахови династије Пахлави и један од главних савезника Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку.
Из тог разлога, оснивач Израела и његов први предсједник владе Давид Бен-Гурион желио је и успио да стекне пријатељство Ирана као начин да контрира непризнавању нове јеврејске државе међу његовим арапским сусједима, пише “ББЦ“.
Али 1979. године, револуција Рухолаха Хомеинија свргла је шаха с власти и наметнула исламску републику која се представила као бранитељ потлачених.
Једно од главних обиљежја идентитета нове владе било је одбацивање „империјализма” Сједињених Држава и њеног савезника Израела.
Нови ајатолахски режим прекинуо је све односе са Израелом, престао да признаје важност пасоша његових грађана и заузео израелску амбасаду у Техерану да би је предао Палестинској ослободилачкој организацији (ПЛО), тада предводника борбе палестинске државе против израелске владе.
Али Ваез, директор Иранског програма при Међународној кризној групи, независној невладиној организацији која жели да спријечи и разријеши свјетске сукобе, рекао је да „је непријатељство према Израелу било стуб новог иранског режима зато што су се многи његови лидери обучавали и учествовали у герилском ратовању заједно са Палестинцима у земљама као што је Либан, и гајили су велике симпатије према њима”.
Али, уз то, сматра Ваез, „нови Иран је желио да се представи као панисламска сила и оживио је палестинску борбу против Израела од које су арапске муслиманске земље биле одустале.”
На тај начин Хомеини је почео да присваја палестинску борбу за себе и масовне пропалестинске демонстрације уз званичну подршку власти постале су уобичајене у Техерану.
Ваез објашњава да је „у Израелу непријатељство према Ирану започело много касније, тек деведесетих, зато што се Ирак Садама Хусеина прије тога доживљавао као већа регионална пријетња”.
Чак толико да је израелска влада била један од посредника који су омогућили тајни програм звани „Иран-контра”, преко кога су Сједињене Америчке Државе преусмјеравале оружје у Иран да би се користило у рату који је овај водио против сусједа Ирака између 1980. и 1988. године.
Али, временом је Израел почео да доживљава Иран као једну од највећих опасности по његово постојање и ривалитет између двије земље прешао је са ријечи на дјела.
„Рат у сјенци” Израела и Ирана
Ваез истиче да, суочен и са Саудијском Арабијом, другом великом регионалном силом, и савршено свјестан да је Иран персијски и шиитски у углавном сунитском и арапском исламском свијету, „ирански режим је разумио да је изолован и почео да гради стратегију са циљем спречавања непријатеља да га једног дана нападну на његовој властитој територији”.
И стога се мрежа организација на страни Техерана размножила и почела да извршава војне акције и складу са његовим интересима.
Од њих је Хезболах из Либана, ког су Сједињене Америчке Државе и Европска унија прогласили терористичком организацијом, најистакнутији.
Данас се такозвана иранска „осовина отпора” протеже на Либан, Сирију, Ирак и Јемен.
Израел није сједио скрштених руку и размијењивао је нападе и друге непријатељске акције са Ираном и његовим савезницима, често у трећим земљама, у којима је финансирао и подржавао оружане групе које су се бориле против проиранских снага.
Борба између Ирана и Израела описује се као „рат у сјенци” зато што су обје земље нападале једна другу без, у многим случајевима, признања учешћа иједне од влада.
Група Исламски џихад, блиска Ирану, 1992. године дигла је у ваздух израелску амбасаду у Буенос Аиресу, изазвавши смрт 29 људи.
Недуго прије тога, убијен је лидер Хезболаха Абас Ал Мусави, у нападу који је нашироко приписан израелским обавјештајним службама.
Што се Израела тиче, он је одувијек био опсједнут ометањем иранског нуклеарног програма како би спријечио ајатолахе да се икада докопају атомског оружја.
Израел не вјерује иранским увјеравањима да његов програм има искључиво цивилну намјену и нашироко је прихваћено да су израелске услуге биле те које су, у сарадњи са Сједињеним Америчким Државама, развиле компјутерски вирус Стакснет, који је нанио озбиљну штету иранским нуклеарним погонима у првој деценији 2000-тих.
Техеран је такође окривио израелску обавјештајну службу за нападе на неке од главних научника задужених за његов нуклеарни програм.
Најистакнутији од њих било је убиство Мохсена Фахризадеха, који се сматрао највишом научником, 2000. године.
Израелска влада никад није признала учешће у смртима иранских научника.
Израел, заједно са са западним савезницима, оптужио је Иран да је у прошлости стајао иза напада дроном и ракетама на његову територију, као и да је извршио неколико сајбер-напада.
Грађански рат у Сирији, који је избио 2011. године, био је још један разлог за конфронтацију.
Извори западних обавјештајних служби кажу да је Иран слао новац, оружје и инструкторе како би подржао снаге предсједника Башара Ал Асада против побуњеника који су жељели да га свргну с власти, изазвавши узбуну у Израелу, који вјерује да је сусједна Сирија једна од главних рута преко којих Иранци шаљу оружје и опрему Хезболаху у Либану.
Према америчком обавјештајном порталу Стратфор, Израел и Иран су у разним периодима изводили акције у Сирији са циљем одвраћања овог другог од покретања масовног напада.
„Рат у сјенци” стигао је до мора 2021. године.
Те године је Израел окривио Иран за нападе на израелске бродове у Оманском заливу.
Иран је, са друге стране, оптужио Израел да је нападао његове бродове у Црвеном мору.
Напад Хамаса на Израел
Послије напада палестинске паравојске Хамас 7. октобра 2023. године на Израел и масивне војне офанзиве коју је покренула израелска војска у Гази као одговор на њих, аналитичари и владе широм свијета изразили су забринутост да би сукоб могао да изазове ланчану реакцију у региону, и отворени и директни сукоб између Иранаца и Израелаца.
Посљедњих мјесеци су се заоштрили окршаји између израелских снага и припадника паравојске наводно повезаних са Хезболахом на граници са Либаном, баш као и сукоби са палестинским демонстрантима у окупираним дијеловима Западне обале.
Све до ове године, и Иран и Израел су избјегавали да ескалирају непријатељства у масовне битке.
То се промијенило.
