У издању интернет књижаре “Агора” објављен је нови роман новинара и писца Мирослава Јанковића из Источног Сарајева под називом “Посљедња ноћ фра бега Иве Андрића” у којем је нобеловац литерарни јунак.
“Покушао сам да једну мање познату димензију Андрићеве личности донесем и представим на овај начин, јер је наш нобеловац сложена и умјетничка појава и приватна личност, тако да се може рећи да има веома богату и контроверзну биографију”, рекао је Јанковић за Срну.
Према његовим ријечима, Андрић и књижевно и национално припада различитим народима овог подручја, јер је помало до данас остало спорно, а многима и нејасно да ли Андрић припада потпуно српској књижевности или припада и српској и хрватској и новопроглашеној “босанској” књижевности.
Када се анализирају лик и Андрићево дјело, каже Јанковић, испада да је Андрић наднационална појава ових простора и да се напросто мора “дијелити” између народа на овим просторима.
“Према једној старој теорији најтачније је да писац припада оној књижевности у чијим оквирима се афирмисао. Андрић је лично говорио да припада српској књижевности, а писао је и ијекавицом и екавицом, али мјестом рођења он припада и `босанској` књижевности”, наводи Јанковић.
Он је рекао да Андрић национално припада и Хрватима, јер се чак и тематски бавио хрватском нацијом, поготово њиховим католичким редом фрањевцима о којима је написао најбоље странице своје прозе у неколико приповијетки.
Јанковић сматра да Андрић као писац има велику “биографску ману”, јер има обимну биографију, а то, како оцјењује, за књижевника није добро јер преко велике биографије почиње да се оспорава његово умјетничко дјело.
“Шта то значи? Да се Андрић није тако високо винуо у политици Краљевине Југославије и да није био амбасадор у тако великој земљи као што је Њемачка и то уочи почетка Другог свјетског рата, те да није био замјеник министра спољних послова, односно човјек који је остварио успјешну политичку каријеру, он би сигурно био мање оспораван као писац”, сматра Јанковић.
Он каже да је Андрић због своје политичке каријере морао да мијења и своја политичка увјерења, јер се појавио и у оквиру младобосанског покрета против Аустроугарске као југословенски националиста, па је онда као дипломата био и српски националиста, а потом је након Другог свјетског рата приступио и комунистима што су, за многе, спорни детаљи његове богате биографије и живота.
Међутим, каже Јанковић, сви они који Андрића оспоравају из политичких разлога, бар се до данас у једном слажу, а то је да је велики писац.
Објашњавајући наслов свог романа “Посљедња ноћ фра бега Андрића”, Јанковић објашњава да је ту ријеч о нечему што га “прати још од раних београдских дана, по доласку из Загреба, као млади хрватски лирик који се тамо нешто наљутио због третмана његових пјесама и оријенталног начина изражавања, односно језика који је обиловао турцизмима”.
“И Исидора Секулић, угледна и једна од најобразованијих Српкиња у том времену, након што је Андрићу врло брзо постала велика пријатељица, назвала га је `фра Иван бег`. Моја идеја била је да роман управо носи тај назив, али мој издавач је сматрао – будући да је то роман тока свијести, који је временски ограничен само на посљедњу ноћ свјесног живота Иве Андрића, у његовом стану у Београду, након које доживљава мождани удар, па га одвозе у болницу, гдје је на апаратима провео око два и по мјесеца живота – да роман носи управо поменути наслов”, рекао је Јанковић.
Према његовим ријечима, Андрић је “и волио и љутио се на Босну, као на своје исходиште”.
Рецензент романа Ратко Дмитровић сматра да је овај роман “бриљантан трактат о једном народу”.
“Као да седи у једном од засенчених углова Андрићевог стана, наслоњеног на крошње београдског парка, у беспрекорно пројектованом имагинаријуму посљедње ноћи у животу великог писца, Мирослав Јанковић бележи све или готово све о чему је Андрић ћутао целог свог живота”, наводи Дмитровић.
Други рецензент Иван Златковић истиче да је роман “Посљедња ноћ фра бега Иве Андрића” једна је од најдубљих и естетски најсупјешнијих литерарно-критичких анализа Андрићеве личности и његовог књижевног опуса, али и “наших овешталих формула, табуа и заблуда о историји, политици и идеолошкој иконографији”.
Мирослав Јанковић рођен је 1949. године у Сарајеву, гдје је завршио Филозофски факултет и до рата 20 година био новинар и уредник у “Ослобођењу”.
У току и након рата радио је у више београдских редакција, а дио радног вијека провео је и у издаваштву.
Осим више књига из области публицистике, аутор је романа “Писма Матилди К.” и књиге медитативне прозе “Кажем себи – Маргиналије о нама и другима”, а писао је предговоре, рецензије, критике и приказе за многе књиге из области публицистике и књижевности.
Живи и ради у Сарајеву и Београду.
