У анализи о одузимању надлежности Републици Српској, коју је данас предочио предсједник Србије Александар Вучић, указује се да се промјена Устава БиХ не смије догодити без Републике Српске, која је страна потписница 11 анекса Дејтонског мировног споразума, укључујућ и Анекс 4, који представља Устав БиХ.
У тексту се оцјењује да су, од ступања на снагу Дејтонског мировног споразума, одлукама ненадлежних органа и политичким споразумима између ентитета, који су постизани под притиском, фактички мијењани како начин функционисања, тако и структура БиХ, што је прије свега за посљедицу имало пренос великог броја надлежности са Републике Српске на ниво БиХ.
У анализи се истиче се да је донијето укупно 114 одлука којима су са нивоа Републике Српске на ниво БиХ пренијете 83 надлежности и то без узимања у обзир одредби ни Устава БиХ, ни Устава Републике Српске.
Надлежности Републике Српске преношене су на ниво БиХ, одлукама високог представника, одлукама Уставног суда БиХ, усвајањем закона у Парламентарној скупштини БиХ и доношењем подзаконских аката Савјета министара и других органа на нивоу БиХ, гдје не постоји изричита надлежност БиХ, као и условљавањем од стране међународних организација и органа ЕУ.
У тексту се указује да су додатно у годинама након потписивања Дејтонског мировног споразума, два ентитета под притиском ОХР-а постигла и неколико политичких споразума, у којима су дали сагласност да БиХ врши додатне надлежности.
Напомиње се да Устав БиХ није настао као резултат политичко-институционалног усаглашавања и проглашења у органима власти БиХ већ је садржан у Анексу 4 Дејтонског мировног споразума.
Такође, наводи се да је утврђена подјела овлаштења између институција БиХ и ентитета примјеном претпоставке надлежности у корист ентитета, на начин да се све државне функције и овлаштења која Уставом нису изричито дата институцијама БиХ, припадају ентитетима у корист Републике Српске и ФБиХ.
У тексту се оцјењује да су Уставом регулисане и „додатне надлежности“ на основу чега БиХ може да преузме надлежност ентитета у оним стварима у којима се о томе постигне сагласност ентитета, а које су потребне за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета БиХ.
Истом тачком је дата могућност оснивања додатних институција за потребе вршења додатних надлежности.
У дијелу који говори о преносу надлежности одлукама високог представника, указује се да је високи представник задужен за надгледање спровођења мировног рјешења и координацију активности цивилног друштва и организација, али да су му такозвана „бонска овлашћења“, која је усвојио Савјет за имплементацију мира 1997. године, дала основ за наметање закона, смјењивање изабраних функционера и појединаца који обављају јавну службу.
У тексту се подсјећа да је одузимању надлежности Републици Српској највише допринио Педи Ешдаун, који је нивоу БиХ додијелио надлежности из важних области финансија и монопола силе.
У области финансија, одлуком високог представника основано је Министарство финансија и трезора које је почело да обавља фискалне послове, које према Уставу БиХ нису у надлежности институција БиХ, а дотадашњи министар трезора постаје министар финансија и трезора.
Високи представници су 1997. године почели пренос надлежности у области фискалне политике, осигурања, дуга и страних улагања преко такозваног „Билтовог пакета за брзи почетак“.
У анализи се напомиње да су високи представници наментули и Закон о измјенама и допунама закона о систему индиректног опорезивања, којим је утврђено да приоритет у финансирању имају међународне обавезе БиХ, затим Буџет институција БиХ, па Брчко дистрикт, а тек онда се преостала средства распоређују ентитетима.
Такође се напомиње, да су прије наметања овог закона, према Уставу БиХ, ентитети дозначавали средства за финансирање институција БиХ.
Даље, одлуком високог представника у састав Савјета министара укључен је министар безбједности, затим је у децембру 2003. године усовјен Закон о обавјештајно-безбједносној агенцији БиХ, чиме је онемогућена функционална заштита уставног поретка Републике Српске.
Наметнути су и Закон о државној граничној служби БиХ, формирана Гранична служба БиХ, чиме је дошло до преузимања граничних прелаза, укидање полицијских станица за контролу преласка државне границе МУП Републике Српске, док је право на избор кадрова ангажованих на граничним прелазима добила Гранична служба на нивоу БиХ.
Што се тиче одузимања надлежности у области правосудног система, високи представник је наметнуо Закон о Суду БиХ 2000. године, у чији састав је високи представник именовао првих седам судија.
Даље, наметнут је Закон о Високом судском и тужилачком савјету Републике Српске, а укинути Високи судски савјет и Високи тужилачки савјет Републике Српске.
Овим законом је потпуно одузето право Народној скупштини Српске да бира и да разрјешава судије и предсједнике судова, јавне тужиоце и њихове замјенике.
Такође, претходно је високи представник донио одлуку о амандманима на Устав Републике Српске, а потом и успоставио потпуно нови Високи судски и Тужилачки савјет на нивоу БиХ.
Када је ријеч о преносу надлежности одлукама Уставног суда БиХ, указује се да је на значајне промјене дејтонске структуре БиХ у великој мјери утицао овај суд, на чији рад пресудан утицај има високи предстанвик.
Тако је тај суд прегласавањем усвојио Одлуку о конститутивности Бошњака, Срба и Хрвата на простору цијеле БиХ, а не на територији ентитета, како је прописао Устав БиХ, регулишући избор српског члана Предсједништва у Српској, а бошњачког и хрватског у ФБиХ, као и делегата из сва три народа у Дом народа.
Та спорна одлука о конститутивности послужила је касније за бројна наметања амандмана на устав ентитета и бројних неуставних закона.
Посебно је била штетна по Хрвате у БиХ, јер их је ставила у неповољан положај у односу на већинске Бошњак, чиме је ФБиХ фактички постала бошњачки ентитет, јер су хрватски посланици прегласавани.
Уставни суд је прегласавањем прогласио уставним Закон о формирању Суда БиХ, који је наметнуо високи представник, што је разводило уставну подјелу надлежности, на основу којих је на нивоу БиХ постојао само Уставни суд као специфична правосудна институција, а све остале правосудне надлежности припадале су ентитетима.
У анализи се подсјећа да је Уставни суд 2020. године донио одлуку о неуставности Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске, односно да пољопривредно земљиште које никоме не припада постаје власништво БиХ, а не ентитета Српске.
Када је ријеч о преносу надлежности споразумима између ентитета, у Уставу БиХ постоји правни основ за то, ако се ентитети договоре, јер је прописано да ће БиХ државни ниво преузети надлежност и за друге послове о којима се ентитети договоре.
Ипак, споразуми које закључе два ентитета сами по себи не представљају амандмане на Устав БиХ, нити се на тај начин Устав може мијењати или допуњавати.
У анализи се указује да не постоји одредбе Устава БиХ које прописују да је сагласност Владе једног ентитета и надлежност БиХ над одређеним питањем трајна и обавезујућа по будуће владе тог ентитета.
На основу овог тумачења, споразуми између ентитета су по својој природи политички договори, а не уставне измјене, из чега проистиче да сваки ентитет има право да се из њих повуче.
У тексту се подсјећа да су Српска и ФБиХ и потписале Споразум о преносу надлежности из области одбране, на основу чега је усвојен посебан Закон о одбрани БиХ и Закон о служби Оружаних снага БиХ.
У јануару 2006. године укинута су ентитетска Министарства одбране и Војске, а запослени су наставили рад у оквиру Министарства одбране у Савјету министара.
На крају се указује да су Споразум о оснивању Високог судског и тужилачког савјета 11. марта 2024. године потписали премијери оба ентитета.
