Прва реакција на изненадни напад милитантних комшија муслимана на Србе у сарајевском насељу Пофалићи 16. маја 1992. године била је паника, невјерица, разочарење и страх, те питање како да им се ненаоружани и неспремни одупремо и заштитимо нашу нејач, присјећа се бивши житељ Пофалића Васо Елез.
Он истиче за Срну да им ништа друго није преостало него да у том првом тренутку спашавају дјецу, жене и родитеље, огорчени чињеницом да ће се спасити само ако хитно напусте огњишта.
Елез, демобилисани борац Војске Републике Српске и секретар Борачке организације општине Источно Ново Сарајево, објашњава да се Срби у Пофалићма нису могли бранити, јер, за разлику од комшија муслимана, нису имали оружје, већ „само срце и вјеру у Бога“.
У општем нападу муслиманских јединица на сарајевско насеље Пофалићи, у рано јутро 16. маја 1992. године, према српским изворима, убијено је око 200 цивила српске националности, а упоредо са ликвидацијом и протјеривањем српског становништва њихова имовина је опљачкана и спаљена.
Иако је као посланик у Народној скупштини Републике Српске Зоран Ђерић благовремено покретао иницијативе да се испитају и истраже злочини почињени над српским становништвом у сарајевском насељу Пофалићи, а МУП Републике Српске прикупио потребну документацију и поднио кривичне пријаве Тужилаштву БиХ, чињеница је да се већ дуги низ година по том питању ништа конкретно није урадило.
Ђерић је раније навео за Срну да то не треба да чуди, јер Тужилаштво БиХ, до сада, ни по другим питањима злочина над Србима није урадило скоро ништа свих претходних година.
„Не може бити помирења међу народима у БиХ све док надлежне институције не буду објективно оцијениле и казниле починиоце злочина који су прављени на свим странама у БиХ“, наглашава Ђерић, који је током свог политичког дјеловања обављао и функцију министра унутрашњих послова Републике Српске.
Предсједник Предсједништва Борачке организације „Илиџански борац“ из Источне Илиџе Горан Шеховац у ранијој изјави Срни навео је да је веома разочаран некоректношћу Суда и Тужилаштва БиХ према страдањима Срба у насељу Пофалићи у Сарајеву, средином маја 1992. године.
„Они који су се заклињали да желе мултиетничко Сарајево починили су мучке злочине над невином српским цивилима, а да за та своја недјела никада нису одговарали пред лицем правде.
Сматрам да, због тога, дуго неће доћи до међусобног помирења у БиХ, односно све док муслиманске власти у Сарајеву не открију и санкционишу све оне који су чинили ратне злочине над Србима“, напомиње Шеховац.
МУЧКИ НАПАД НА СРБЕ У ПОФАЛИЋИМА ОТВОРИО ОЧИ СБИМА
Према његовим ријечима, мучки напад припадника муслиманских паравојних јединица – такозване Патриотске лиге и Зелених беретки – на Србе у Пофалићима „отворио је очи“ Србима на подручју сарајевске општине Илиџа, који су успјели да се самоорганизују и пруже отпор нападу муслиманских фаланги који је изведен и на њих и њихова имања.
„Шта би било на територији Илиџе да Срби тада нису схватили да их чека судбина браће из Пофалића и да нису били будни и опрезни? Сљедбеници Алије Изетбеговића имали су намјеру да побију Србе, да сатру све што је српско, и то им је био једини циљ.
И данас већина муслиманских лидера у Сарајеву не крије своје намјере да од БиХ направе исламску државу. То им нећемо никада дозволити“, истиче Шеховац.
Он је подсјетио да општина Источна Илиџа и Борачка организација „Илиџански борац“ све ове године, низом пригодних меморијалних, културно-умјетничких и спортских манифестација обиљежавају Дан одбране Илиџе, Крупца и Војковића.
За злочин у Пофалићима још нико ни послије 31 године није одговарао, а и дан-данас се трага за још двадесетак лица српске националости, који су нестали у нападу муслиманских фаланги, речено је Срни у Организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије.
Ова организација све вријеме, заједно са породицама жртава, покушава да утврди истину о несталим пофалићким Србима, али при томе стално наилази на проблеме и препреке, те административне и политичке природе, које им стварају власти у Федерацији БиХ и Кантону Сарајево, којима је циљ да прикрију стравичне злочине над сарајевским Србима.
ЛАЛОВИЋЕВ ФИЛМ „ПОФАЛИЋИ“ СВЈЕДОЧИ О ЕТНИЧКОМ ЧИШЋЕЊУ САРАЈЕВА
О страдањима и прогону пофалићких Срба и јасној намјери муслиманског политичког и војног руководства да направи етнички чисто Сарајево и БиХ свједочи и документарни филм „Пофалићи“ новинара и бившег уредника РТРС-а Сњежана Лаловића.
„Филмови попут `Пофалића` налазе се у Југословенској кинотеци и остаће тамо у архиву као свједочанство за које ће се неко некад интересовати. Наши филмови који говоре о злочинима почињеним над Србима немају баш велики пролаз, поготово на Западу. Истина остаје онаква каква је била пласирана од 1992. до 1995. године“ – наводи Лаловић.
Према подацима којима располажу надлежни органи из Српске, а који су били доступни и медијима, напад на Пофалиће припремили су командант Територијалне одбране БиХ Хасан Ефендић и локални старјешина Територијалне одбране Идриз Салко.
На десетине људи, само због хришћанског имена и презимена, ликвидирано је, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављаних жена, доказано је да су двије малољетнице силоване.
У акцији су учествовали одред „Пофалићи један“, чији је командант био Хабиб Идризовић, „Пофалићи 2“ са командантом Јусуфом Лошићем, и Одред „Велешићи“, којим је командовао сада покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.
Прије напада Пофалићи су свакодневно гранатирани, а по насељу је пуцано и из снајпера. У овим дејствима на Пофалиће погинули су Славица Ђуровић и њене комшије Саво Марић и Обрен Пантовић, док је теже рањен Славичин муж Добро.
Од снајпера је страдао Рајко Савић, а послије убиства пензионисаног полицајца Млађена Братића, међу становништвом су завладали страх и паника. Братић је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана рањен је Драгомир Игњатовић.
Десет дана касније убијен је Рајко Савић, након чега је почео терор над српским цивилима, уништавање и пљачка њихове имовине, да би 16. маја, у 5.30 часова на насеље, које је било у потпуном окружењу, почео напад из више праваца – од Жељезничке станице, Фабрике дувана, Бућа Потока и Кобиље Главе.
Убијена је и Нада Васковић, а брачни пар Војислав и Марица Пикулић одведени су из своје куће и до данас се воде као нестали. Убијен је и брачни пар Савић – Мирко и Роса, затим Божидар и Љубица Елек, који су касније запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.
Злочин у Пофалићима однио је стотине живота, мада број никада није прецизиран, јер су многи Срби с почетка рата тражили уточиште у већински српским Пофалићима.
Многи се и данас воде као нестали, док многи од оних који су преживјели ову голготу нису вратили своју имовину, тако да и нису у прилици нити у могућности да отворено говоре о страдањима својих најближих, јер страхују од опструкције и негативних реакција сарајевских власти на захтјеве за поврат имовине.
