Слободан Милошевић /1941-2006/, бивши предсједник Србије и СР Југославије и лидер Социјалистичке партије Србије /СПС/, умро је 11. марта 2006. године.
Милошевић је преминуо од инфаркта у притвору Хашког трибунала, током суђења за ратне злочине на подручју бивше Југославије у ратовима током деведесетих година прошлог вијека.
Пошто државне власти Србије нису дале дозволе које су тражили породица и високи функционери СПС-а, да Милошевић буде сахрањен у Београду уз државне почасти, сахрањен је у дворишту породичне куће супруге Мирјане Марковић у Пожаревцу.
Сахрани, која је протекла без вјерског обреда, није присуствовао нико од чланова најуже породице јер, како су навели, нису добили довољне гаранције за своју безбједност.
Тијело Слободана Милошевића допремљено је из Хага у Београд 15. марта 2006. године, а наредног дана ковчег је био изложен у Музеју „25. мај“, у оквиру музејског комплекса у београдском насељу Дедиње.
Почетак Милошевићеве дугогодишње каријере, везује се за говор који је одржао 28. јуна 1989. године на Газиместану, на обиљежавању 600 година од Косовског боја, којем је присуствовало око милион људи.
Убрзо је услиједио распад СФРЈ, прво кратки словеначки рат, па два разорна у Хрватској и БиХ, те на крају НАТО бомбардовање СР Југославије.
Милошевић је на првим вишестраначким изборима у Србији послије Другог свјетског рата у децембру 1989. године изабран за предсједника Србије. На пријевременим изборима у децембру 1992. поново је изабран за предсједника Србије, а од 1997. до октобра 2000. године био је предсједник СР Југославије.
Предводио је делегацију у којој су била по три члана из СР Југославије и Републике Српске на преговорима у Дејтону у новембру 1995. године.
Тада је у име делегације парафирао Општи оквирни споразум за мир у БиХ, познат као Дејтонски мировни споразум, који је, затим, потписан мјесец дана касније у Паризу.
Током тих преговора Милошевић је пристао на бројне уступке како би скинуо санкције СР Југославији.
Дао је цијело Сарајево бошњачкој страни, мада она није ни војнички ни етнички била у ситуацији да избори такво рјешење, пристао је на арбитражу /из које је створен дистрикт Брчко/ на територији која је већ тада била у саставу Републике Српске, као и на прелазак српских етничких територија у Крајини /Дрвар, Грахово и Гламоч/ у састав Федерације БиХ.
У мају 1999. године, у току НАТО агресије, Хашки трибунал је подигао оптужницу против Милошевића због злочина током сукоба на Косову и Метохији, а двије године касније и оптужницу због злочина у Хрватској. Крајем 2001. оптужен је и за геноцид над муслиманима у БиХ.
Милошевићева политичка владавина завршена је 2000. године побједом кандидата удружене Демократске опозиције Србије /ДОС/ Војислава Коштунице на изборима за предсједника СР Југославије.
Не желећи да призна пораз, Милошевић је изазвао постизборну кризу која је запријетила грађанским ратом у Србији, али је окончана 5. октобра послије масовних демонстрација.
Данас постоје тврдње да Коштуница није побиједио у првом кругу, јер, наводно, није имао „50 плус један глас“.
Милошевић је ухапшен 31. марта 2001. године у Београду, због „злоупотребе службеног положаја“, непуних шест мјесеци пошто је окончана његова владавина, а изручен је Хашком трибуналу 28. јуна те године.
На суду се углавном бранио сам, уз помоћ адвокатског тима.
Суђење Милошевићу у Хагу почело је 12. фебруара 2002. године, а пресуду није дочекао.
