Судбина је хтjела да новинар Радио Илиџе из Сарајева Милош Вуловић погине у јакни коју му је вече прије дао рођени брат да му не буде хладно док извјештава о акцији коју је предводио баш тај његов брат. Било је то 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи, водила се борба српских и муслиманских снага за сваку кућу, па и улаз.
Школованом фотографу који је временом постао новинар, кобан је био гелер гранате испаљене са Сокоља. Пресјекао му је трбушну аорту. Спаса није било. Имао је 40 љета. На мјесту је остао мртав и Живко Филиповић, фоторепортер „Српског слова“ из Илиџе и дописник ТВ Нови Сад, а тешко је рањен Владимир Вукашиновић, новинар ТВ Нови Сад (преминуо прије 10 година).
Млађег Милошевог брата сада налазимо на сат вожње од Београда. Љубазно нас прима у свој дом, али не жели име да му помињемо. Остаће у овој приповјести најмлађи од тројице Вуловића, које изродише Петар и Госпава из Гацка – брат.
Цедуљуца од мајке – То јутро кад Милош гине добијам цедуљицу. Стиже ми зет од родице, био у Гацку, доноси цедуљицу од мајке за Милоша. Прије рата смо направили кућу у Гацку, родитељи отишли у пензију па су тамо. Стављам је у џеп. Негдје је и сад имам. Нисам му је успио дати, јер сам из другог правца ушао. Мајка му написала: „Милоше сине, отиђи у стан, понеси ствари из ормара…“ Знала је да ако мене пошаље за ствари из стана, да ја то нећу ни урадити. И направила списак Милошу шта да узме и да зету да им понесе – прича брат.
– Милош је рођен 24. децембра 1952, али је уписан у књиге 2. јануара 1953, што му је и званични датум рођења. Био је средњи од нас тројице. Из родног Гацка селимо се у Сарајево ’55, најприје у насеље Блажуј, па на Илиџу ’64. Завршио је основну школу у Блажују, а средњу за фотографа у Сарајеву. Запослио се у Фамосу (Фабрика мотора Сарајево) као фоторепортер. Ту се усавршавао и мало помало постао и новинар – прича брат за УНС.
Кратко је играо кошарку, ваљда понесен најстаријим од тројице Вуловића, који је носио дрес Жељезничара. Али волио је лов и често ишао с оцем по ловиштима.
– Добар човјек, крупан, 2,02 м висок. За разлику од нас двојице, добрица која се ријетко рађа. О његовој доброти не могу да причам, не бих је знао описати. Таква поштењачина. Сјећам се, најстарији брат отишао да служи војску и не јавља се. Дођем кући, Госпава нервозна, боли је глава: „Не јавља се“, а ја знам какав је, неће да пише. И један дан велим Милошу: „Напиши неко писмо, стави неки печат“. А он: „А јој, како ћу ја то“. И ја на послу напишем, у коверту, печат и код мајке: „Ево, дошло писмо“. Не дам јој га у руке, познаће рукопис, него читам: „Добро сам, здраво сам, ускоро се видимо.“Престаде је и глава болити, смири се: „Е, благо мајци.“ Заплака се брат.
Оженио се Милош ’81, а следеће године добио је ћерку, јединицу. Живот је ишао устаљеним током до несрећне ’92, кад рат стиже и у БиХ.
– Најприје смо били самоорганизовани грађани који су се борила за голи живот. Чуваш праг и главу. Пошто нисмо имали официра, побјегли за Србију, било је: „Ај, организуј то младо“. Милош је већ био одређен за радну обавезу у Радио Илиџи, иако је био припадник војске.
Можда ће дјеца рећи: Овде је погинуо мој отац
Вуловић се живо сећа и разговора с братом Милошем који је водио на 50-ак метара од места на ком је погинуо.
– Били смо негде, да л’ у Вогошћи, нисам сигуран и враћамо се, ту баш каже: „Видиш, овдје ће нечија деца викати: „Овдје су се наши борили“. А можда ће наша: „Овдје је мој отац погинуо““ – прича и додаје:
– Нисам видео да ће да погине. А за друге ми се то дешавало, у четири-пет случајева. Кад полазим у акцију, постројим војску, гледаш и остане ти поглед на војнику. Знаш, осјећаш, да ће да погине.
Милош Вуловић био је у Првој илиџанској пјешадијској бригади која је припадала Сарајевско-романијском корпусу Војске Републике Српске, показују подаци које смо добили у Борачкој организацији „Илиџански борац“ из Источне Илиџе. Зона одговорности ове бригаде били су западни дјелови Српске општине Илиџа.
– Почетком рата најстарији брат је отишао с војском у Милиће, тамо у Лукавицу, а нас двојица смо остали на Илиџи. Неђељко Неђо Прстојевић, председник Српске општине Илиџа и други крећу да се формира Радио Илиџа. Успјели смо да набавимо неких дјелова, нешто су добили од Војске Југославије. Ту је био и Душко Ољача, преминуо је недавно, новинар РТВ Сарајево. Добар новинар. Направимо радио у једној викендици у селу Осијек на Илиџи. Монтирамо антене, све и профункционише. Милош је ту радио од старта – вели брат.
Младен Капор био је тон-мајстор на ТВ Сарајево до рата. А онда га је позвао, заједно са Душком Ољачом, поменути Прстојевић.
– Нисам га ни знао. Кад смо отишли код њега, а био је то 5. јун ’92, он ће као да смо мала дјеца: „Вас двојица имате задатак да направите радио“. Кажем: „Господине предсједниче, знате ли шта значи направити радио?“ Погледа ме мрко: „Да знам не бих тебе тражио“ – прича за УНС Капор.
– Нашли су неку викендицу у Осијеку, а нас натјерали да тражимо опрему. Да су тражили цемента и пушку, нашао бих, али за радио станицу?! Радили смо наврат нанос. Одем 1. августа кући, кад зове Душко: „Долази, сутра крећемо с програмом!“. Велим: „Душко, болан како ћемо? Кукавци сињи, немамо ништа“, а он: Онај наредио: „Сутра крените, па га прекосутра затворите““. А ми немамо ни стакло између режије и програма. Каже Душко: „Ићи ћемо по викендицама и скидати“. Тако и би, обиђемо викендице, скинемо стакла и намјестимо. „Пуштаћу ја“, рекох, „мало музике, ти реци коју ријеч.“. И кренусмо – вели Капор.
Успомене са Радија Илиџе (фото: приватна архива)– Овдје српски Радио Илиџа – рекао је у етар Душко Ољача на Илиндан тог 2. августа ’92, када су многи дошли у викендицу у Осијеку.
Судбина Радио Илиџе
Радио Илиџа је, како је писао портал Is-radio, имао око 20 радника, а након потписивања Дејтонског споразума, кад становништво Илиџе мора да напушта огњишта, пресељавају га у Лукавицу, где се спаја са Радио Грбавицом, такође избуеглим радијом. Настаје Радио Српско Сарајево, који се огласио 1. маја 1997. Програм је емитован са два предајника – Радио Грбавице, али и Радио Илиџе који је премјештен на Требевић, чиме се повећао опсег чујности и број слушалаца.
Радио Српско Сарајево више не постоји, али у просторијама су и данас фотографије оних који, како пише, уградише своје животе у темеље ове куће, а које нам шаље Горан Шеховац, предсједник Борачке организације „Илиџански борац“ и члан Председништва Борачке организације Републике Српске, који се и сам борио у акцији у Азићима тог 30. јануара ’93.
– Правац напада нам је био одвојен педесетак метара, и сам сам био рањен у тој акцији. Милош и Жика су погинули на потезу према тзв. чарапари, кад из Азића идеш према фабрици чарапа – рече за УНС Шеховац.
– Од малена сам знао сву тројицу браће Вуловића. Милош је дошао на радио из Фамоса. Донио тај дан и флашу вискија. Док се емисије завршила нигде вискија, све попили. Дао ми је Милош зидни сат за студио, онај олимпијски, још је код мене у стану – прича Капор.
Брат вели да је гледао да Милош буде на неки начин склоњен у страну.
– Вазда сам га ружио: „Немој долазити“, али он је стално ишао за мном по Сарајеву, нашем дијелу. Мислио сам ако се гине, да бар један од нас остане жив. Брзо су се уходали, постали добра радио станица, која је покривала и Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, сав тај западни део Сарајева. А Милош је све могуће чинио како би допринео томе.
Брат с којим разговарамо имао је обичај да не казује кад тачно и гдје удара у акцију.
– Илиџа је била пробојна са свих страна, није се могло улицом шетати. И мало-помало чистили смо около да можемо живити. Акцију за Отес (приградско насеље у Сарајеву), изведену почетком децембра ’92, спремао сам три мјесеца – како је, куда најбоље проћи… И ушао сам у Отес главном улицом, гдје нико не би очекивао. Идем први, иза тенкисти. У неко доба окренем се тенкисти: „Јеси ли спреман, ако паднем, да ме прегазиш и наставиш даље?“ Стаде, прогута кнедлу: „Јесам“. Окрећем се и видим двојица најбољих пријатеља Миша Шаренца и мог Милоша, плачу. Вичем: „Бјежи, шта сте се расплакали“. И улазим – сјећа се.
Смрт је била свакодневица.
– Тад ми гине Мишо Шаренац. Попео се на пругу да посматра, јер смо организовали оклопни воз и из њега пуцали. А одозго су нас гађали гранатом. Миша погађа гелар, гине. А Милош поред њега није ни огребан. То је било 4. децембра ’92, чини ми се. Узели смо Отес тог дана. Кад се Мишу давало 40 дана, Милош је погинуо – прича брат.
Брат и данас памти сваки детаљ страдања, као да је јуче било.
– Долазимо до 29. јануара ’93. Стиже и Вукашиновић, гањао ме да снимим емисију, а ја на телевизију не идем, једва су ме једном натјерали да гостујем на Радио Илиџи. И Милојка је с њима била, новинарка, не знам јој презиме. Одлучујем, крећем ујутру. У два сата увлачим војску и чекам свануће. Привуко сам је на мало до кућа у којима су били муслимани. Увече, војска сва у бајти, одмара. Живио сам изнад команде, те и ја одмарам, размишљам о свему и свачему. Неко на врата. Чудим се ко наслободно улази. Кад Милош, Вукашиновић и Жика. Носе флашу ракије и печеницу. А ја у рату нисам пио и никоме нисам дао да пије. Зезам се с њима: „Шта је то?“, а они: „Ај нам реци кад и гдје крећеш“. „Ма дај, пустите ме људи“. Сједимо: „И ајде, ајде, ајде, дај да снимимо, дај да ово, дај оно… „И дан-данас није ми јасно што сам рекао. Углавном, да их се култаришем кажем: „Ујутру, у пола три, будите овдје, пред комадом“. И одоше.
У вријеме које им је назначио, сва тројица су била ту.
– На Милошу нека јакна, учинило ми се да му је хладно, вичем му: „Иду горе, нађи ону моју дебелу јакну, па обуци“. Зима, јануар. Оде и обуче је. Интервентна јединица увијек је била позади, у случају да негдје заглибимо, да ускочи. Окрећем се, Ћента је био њен командир: „Види Ћента, ево ти их и не дај им да се одвајају од тебе. У кући гдје смо се договорили, чекајте наредбе. Не дај боже да му се шта деси – зграби, држи, нема пуштања. Ти си ми одговоран“. Није знао да каже „р“, па ће овако: „Јаване, немој мајке ти, то ми чинити“.
Углавном, вели, њих тројица су дошла доле, на резервни положај.
– А ми смо кренули. Борба. Азићи. У неко доба смо освојили, ушли у клин, десно и лијево куће. Њих тројица остали. Изашао сам, били смо у једној кући. Са Сокоља нас ко на длану виде. Ови до мене, с десне стране запели, не могу јако да ударају из куће. Зовнем преко мотороле тенкисту Ковача, био је близу њих тројице: „Изађи! Кад изађеш, право, видјећеш кућу са два бора“. Моји вичу: „Па можда и у оној, и у овој кући имају борови!“. Зезам се црвени кров, а на свакој је црвени. Неко рече: „Још само реци да црвени кров гађа“ – и сад се насмија док прича, па настави:
– Док сам објашњавао тенкиста каже: „Схватио сам, видим која је кућа, из ње бије ватра према нама“. А њих тројица истрчала из куће, Вукашиновић да сними како тенк дејствује. Ту је мала ограда, стоји на ниском зиду, цоклу, високом свега десетак центиметара. Милош је био уз једну пушницу од бетонских блокова. И док је тенк изашао, држ горе-доле, ови са Сокоља су гађали гранатом „шездесетком“. И како је пала, граната је ударила у то цокле и распршила се. Жика погине на лицу мјеста, Вукашиновића подере, а Милошу је откинут прст на десној руци, имао је прострелну рану на левој надлактици и рану кроз стомак. Гелер му је пробио трбушну аорту. Тај један гелер био је смртоносан. Ишао сам послије на лице места, све је оцртано гелерима на зиду пушнице, осим дијела где је он стајао, остале су његове контуре.
Вукашиновића су збринули у болници „Жице“ у Блажују, па пребацили на ВМА у Београд.
– Три мјесеца је лежао го, сав је исцјепан, али је преживио. Ишао сам у Београд да га посјетим.
Али, није одмах знао да му је брат настрадао.
– Видим – доле паника. Од мјеста на ком сам био до куће гдје се то десило је чистина 20-30, можда и 50 метара. Долази транспортер, спада му гусјеница. Одједном нико неће да ми се јави. Зовем Радивоја Јовића (сад већ покојног), неће да се јави. Надам се да је Милош у најгорем случају рањен. Хирург др Миодраг Лазић имао је моју моторолу вазда: „Лазо, гдје си“, каже: „У болници, чекам“. Велим: „Буди спреман“, мислио сам да ако њему дође жив у руке, остаће жив. То је такав доктор био да је заслужио да Република Српска своје Сарајево не зове Сарајево, него Лазићево. И више од тога. Лазић је свашта доживео са мном, и метак кроз ауто, и пузења из аута, негде је написао и да му је најтеже било кад му је погинуо брат најбољег пријатеља, мислећи на мене – прича најмлађи Вуловић.
Показује фотографију са једног рођендана, у паузи борби… Др Лазић пева, а Милош седи поред.
Милош Вуловић са др Лазићем (фото: приватна архива)– У једном моменту видим Ћенту, ко газела, прескаче ограде. И већ знам да је Милош. Само сам назвао на моторолу и рекао: „Немојте изазивати већу трагедију. То је што је. Полако. Смирите“. Идем према њима. После ми кажу, тога се не сјећам, да сам ишао малтене полако, по чистини и да је 10-15 граната пало око мене. И ниједна ме није ни огребала. Али, мокро, отопио се снијег, па упадале „шездесетке“ и нису експлодирале – прича брат.
Кад је дошао до места погибије, Милоша нигде није видео.
– Сви беже од мене. Не јавља ми се Обрад Попадић (погинуо касније), начелник штаба, нема ми ни заменика Мршића, нестао ми на вези. И вичем: „Погледај, за исти дан два човјека ми несташе, најдража“. А Мршић и ја од дјетињства заједно, у извиђачима. Он мени био начелник извиђача, а ја у војсци њему командант. Ко ме је возио, не сјећам се више. Довозе ме до болнице „Жице“. Тамо др Лаза, на ходнику констатује Милошеву смрт.
Дневник др Лазића: Троје деце оста без очева
Нишлија др Миодраг Лазић (1955-2020), чувени др Лаза, био је хирург добровољац још од 1991, када је отишао у Крајину, да би се следеће године обрео на Палама, па у септембру исте те ’92. и у тек створеној болници „Жице“ на Илиџи. Редовно је водио дневник, објављен као књига „Дневник ратног хирурга“ у ком је забиљежен и 30. јануар ’93.
„Азићи, део илиџанске општине који су држали муслимани. У жестоком контранападу ослобађамо га. Један борац је мртав, више рањених. Једна тешка операција грудног коша. Берибака Миро, 1964. годиште, са Илиџе; грудни кош разваљен распрскавајућим метком, плућа искидана, више ван грудног коша. Спашавам га. Операција траје два сата, изузетно тешка, али жив је. Да је стигао петнаест минута касније, био би мртав.
Али, погинула су два моја добра друга, а један је тешко рањен. Новинари. Најхрабрији. Ишли су заједно са нашим борцима и снимали битку. Лудо храбри. Овде бити, то је већ храброст. Ићи у битку, у прве редове, са камером и ријечима, да директно пишу историју, то је лудо храбро. Погинули су од гранате. Моји драги другови, новинар Радио Илиџе Милош Вуловић, и сниматељ, сарадник ТВ Нови Сад, Жика. Сви смо га тако звали. Нека им је слава. Сви тугујемо за њима. Троје мале деце остало је без очева.
Мој друг, новинар ТВ Нови Сад, Владо Вукашиновић тешко је рањен. Одмах сам га оперисао. Живот му није у опасности. Пребацујем га на Пале, а одатле хеликоптером на Војномедицинску академију“.
И Младен Капор се сећа дана погибије.
– Дође једног дана Вукашиновић, колега из Новог Сада, а Милош и Жика крену на Отес (насеље тик уз Азиће, прим. нов.) с њим. Бранили смо им Душко и ја: „Немојте, болан. Пустите, жестоке се борбе воде.“ Али пошли да Вукашиновићу покажу. Кад су ми око 10 ујутру јавили да су настрадали, нисам могао доћи себи. Пошаљеш их на терен да ураде прилог и не врате се. Пошто смо Душко и ја били најодговорнији у радију, осећали смо се врло ружно – вели Капор.
Смрт је констатована, ништа се више није могло урадити. Сад је требало јавити брату, родитељима.
– Са најстаријим братом не могу ступити у контакт, послије су га некако нашли преко генералштаба. Назовем одмах, одавно већ покојног, Ристу Ђогу: „Немојте да јављате у вијестима“. Наложим да прво јаве у Гатачку бригаду, у Херцеговачки корпус, те да оде неко да каже родитељима. Договорили смо се да им до три поподне јаве, па да у вијестима у три објаве да је погинуо новинар. Међутим, отац и мајка до три ништа нису знали. Чули су на радију. А неко од мештана је чуо раније и дошао да им јави баш кад су и сами слушали на радију.
Сахрана треба да буде у Гацку, до кога се не може лако доћи.
– Долази поподне Ратко Младић: „Мали, шта хоћеш?“. Велим: „Нећу ништа. Сахранићу га у Гацку“. Са њим био пилот хеликоптера Мршић, који каже: „Могу се хеликоптером провући негде око Јабуке, то је између Горажда и Фоче“, пошто треба 24 сата путовати до Гацка. И шта, како? Опасност је куда изаћи из Сарајева. Изнад Вогошће је Пољина, ту муслимани гађају пут. Малим колима и некако проћи, мада је сваки дан ту понеко рањаван, али камионом. Међутим, кад те гони мораш ићи и готово. И ујутру креће камион „сто десетка“. Не идемо заједно нас двојица браће, опет размишљаш о свему, још и двојица нас живих да не страдамо. Не сећам се ко је први прошао, углавном смо прошли обојица.
Илиџа, Вогошћа, Мокро, Соколац, Хан Пијесак, Милићи, Власеница, Шековићи, долазе до Зворника.
– Ту је била прва непријатност. Иако је најављено да ће проћи сандук у „сто десетки“, попе се цариник, мало је фалило да га убијем, хоће да га отвара. А још немамо ни правог сандука. Столарска радионица сандук сковала од дасака. И хоће да га отвори: „Можда шверцујеш оружје“. Ипак није, случајно се ту нашао и начелник полиције, па средимо. Снијег завали, лед, минус 300 чини ти се. Окренули смо на Ужице, па Бајина Башта, Златибор, Подгорица, Никшић, Билећа и у Гацко смо стигли сутрадан ујутру, око девет сати. Тај дан, дан сахране, сунце греје, под шатром софра. Сахрањен је у селу Меданићи, у породичној гробници. Касније смо га преместили ту поред и направили споменик по мајчиној жељи. Тамо нам је и отац сахрањен. Мајка је још жива, одавно прешла деведесету, овде је код мене – казује брат.
Одрен заслуга за народ, постхумно додељен (фото: приватна архива)Медаљу заслуга за народ добио је постхумно, 25 година после смрти. Потписао ју је председник Републике Српске, те 2018. Милорад Додик.
