“Посао педијатријске сестре је најљепши на свијету, иако је истовремено јако одговоран и стресан јер се ипак ради о лијечењу наших малишана”, нагласила је Николија Софијанић, главна сестра Одјељења педијатрије.
Овај посао захтијева много труда, знања, едуковања, пожртвованости, емпатије, пажње. У неку руку захтијева и много одрицања, али један дјечији осмијех и лијепа ријеч мотивише нас да свој посао обављамо најбоље што можемо, навела је Софијанићева.
Према њеним ријечима, рад на педијатрији се разликује по много чему од рада са одраслим особама. Дјеца су врло осјетљива и рањива и пролазе кроз различите фазе одрастања и често им је потребна помоћ и заштита, поготово када се суочавају са болешћу.
Педијатријска сестра мора бити способна да разумије дјететове потребе и да им се свакодневно прилагођава у зависности од животне доби дјетета.
“Поред бриге за здравље наших најмлађих, посао сестре јесте да пружи ријеч утјехе, пажњу и разумијевање забринутим родитељима. Да са осмијехом на лицу приђе сваком дјетету, јер се тако ствара ближи контакт и осјећај сигурности како код ђеце, тако и код родитеља. Приступ родитељу је једнако важан као и приступ дјетету”, истакла је Софијанићева.
Она каже да се њен посао на Одјељењу педијатрије, односи првенствено на бригу за здравље наших најмлађих пацијената, па на организацију рада сестара, организацију дијагностичких процедура, едукацију младих сестара, контролу и набавку потребног материјала, средстава, лијекова, провјеру исправности уређаја, вођење административних послова.
“Обавезе сестара на Одјељењу педијатрије су разноврсне. Сваки дан имамо јутарње састанке, визите, узимамо узорке тјелесних течности за анализу, одводимо дјецу на даљу дијагностику, дијелимо терапију, пружамо подршку родитељима, његујемо новорођенчад, купамо их, хранимо. Поред обавеза на Одјељењу, сестре заједно са љекарима учествују у амбулантним прегледима дјеце”, додаје Софијанићева.
Појаснила је да бити педијатријска сестра значи не радити посао само да би био одрађен. То је посао који се мора вољети и који се живи. Потребно је научити задржати професионалност, суждрзати емоције, реаговати на прави начин у хитним стањима.
“Још као дијете сањала сам да радим у професији у којој могу помоћи болесним и немоћним особама. Највише ме привлачио рад са ђецом. Осјећај задовољства и среће који се јави након што то мало биће изађе излијечено са осмијехом је неописив. Тај осмијех значи много више него ријеч хвала. И да се опет родим, опет бих изабрала овај позив”, закључује Софијанићева.
