Након изгласавања референдума у скупштини бивше СР БиХ и прегласавања српских представника, затим новог прегласавања 29. фебруара и 1. марта 1992. године на нелегалном референдуму, Срби су у БиХ имали само двије опције – да прихвате мајоризацију и референдум и дочекају нови геноцид, или да се организују и бране.
У суботу, 1. марта, навршавају се 33 године од нелегалног референдума о унитаризацији и прегласавању Срба у БиХ, иако је дотадашња, бивша „социјалистичка БиХ“ од 1945. године функционисала стриктно по принципу да се не смије дешавати прегласавање ниједног народа.
Након што је 1990. године у БиХ изабрана скупштина са вишестраначким саставом, од почетка функционисања видљива је била тенденција да муслимански и хрватски посланици желе да прегласавају српске посланике, а већ од октобра 1991. године СДА увелико ради на организацији паравојних формација „Патриотске лиге“ и „Зелених беретки“, тако да у Сарајеву формирају велики број батаљона и јединица по мјесном принципу, које су заправо биле војно крило СДА.
Муслимански и хрватски посланици у скупштини БиХ 25. јануара 1992. године изгласали су одлуку да одрже референдум о независности за 29. фебруар и 1. март 1992. године, а српски посланици нису учествовали у том једностраном и срамном поступку.
Предсједник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ Ђорђе Радановић рекао је да су већ тада биле јасне скандалозне намјере и потези СДА, која је у злогласну „Патриотску лигу“ инфилтрирала велики број крајње сумњивих и безбједносно интересантних лица из криминогеног сарајевског миљеа, попут Јуке Празине, Мушана Топаловића Цаце, Исмета Бајрамовића Ћеле, Расима Делалића Ћеле и других сарајавских криминалаца, од којих је овај посљедњи убица српског свата Николе Гардовића 1. марта 1992. године на Башчаршији.
– Први март је њима такозвани дан независности, сарајевским Србима дан почетка покушаја уништења и прогона српског народа, а БиХ пут у рат. Бивши муслимански лидер Алија Изетбеговић рекао је тада да ће жртвовати мир за унитарну и независну БиХ, у којој би Србе прегласавали, гдје српски народ не би имао механизме заштите виталних националних интереса, ту би био нови геноцид – рекао је Радановић Срни, уз опаску да су криминогена лица која је тзв „Патриотска лига“ ангажовала за почетак рата обавила свој крвави посао управо убиством српског свата Николе Гардовића.
ПРВИ МАРТ НИЈЕ НИКАКАВ ПРАЗНИК, ЈЕР СРБЕ ПОДСЈЕЋА НА СМРТ, МРЖЊУ И СТРАДАЊЕ
И данас и свих ових година, сасвим су јасне и недвосмислене поруке српских политичких званичника да Република Српска, њене институције и српски народ никада неће прихватити као легитиман првомартовски референдум о тзв. незвисности БиХ, нити ће заборавити гнусно убиство српског свата и спаљену српску заставу на Башчаршији, 1. марта, 1992. године у Сарајеву, поготово не у ово вријеме када би Бошњаци да и даље славе 1. март, а да укину 9. јануар – Дан Републике Српске.
У перцепцији Срба и Републике Српске 1. март, дефинитивно, није никакав дан независности нити је неки посебан дан, осим што је посебан по томе што асоцира на убиство, крв, мржњу, смрт, и који је довео до многих страдања, жртава, много нетрпељивости и мржње и у крајњем случају и много незадовољстава и неповјерења која су се тада родила, и која и данас тињају у БиХ, земљи суоченој са безобзирним међународним протекторатом, те лажним високим представником и бројним страним србомрсцима којима је Република Српска „трн у оку“.
И данас на политичкој сцени у БиХ владају двоструки аршини међународне заједнице која заједно са бошњачком политиком оспорава Дан Републике Српске, мада њени званичници редовно трче да обиљежавају 1. март, показујући да апсолутно не поштују ни Републику Српску нити став српског народа и немају избалансиран приступ.
У дијелу Федерације БиХ са већинским бошњачким становништвом 1. март се обиљежава као дан независности БиХ, док се овај датум у Републици Српској не слави.
На референдуму о независности БиХ, одржаном 29. фебруара и 1. марта 1992. године гласало је укупно 2.073.568 гласача /излазност 63,7 одсто/, од којих је 99,7 одсто било за независност, а 0,3 одсто против.
СДС је тада позвао Србе на бојкот референдума у општинама у којима су они били већинско становништво.
Референдумско питање гласило је: „Јесте ли за суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана, народа БиХ – муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?“
Мјесец послије тог нелегалног референдума избио је грађански рат, односно трагични сукоб народа у БиХ.
СРБИ НИКАДА НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ ГНУСНО УБИСТВО СРПСКОГ СВАТА
Србе на овим просторима 1. март и данас подсјећа на организовани чин убиства испред Старе цркве на Башчаршији, а вријеме је показало да је велика лаж да је овај злочин, као и спаљивање српске заставе чин само једног сарајевског криминалца, већ је ријеч о организованој и оружаној борби муслиманских фундаменталиста против српског народа и његових националних интереса у БиХ, након распада СФРЈ, све под окриљем СДА и вођством Алије Изетбеговића.
У Сарајеву је 1. марта 1992. године убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у том граду није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу.
Против Николиног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је тај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом.
Један од српских сватова Ацо Јованчић рекао је раније Срни да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре.
Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.
Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у Цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур.
Свадбени ручак био је организован у Дому Свете Текле у Старој православној цркви на Башчаршији.
Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.
Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.
Дошло је до комешања, послије чега су двојица запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.
