Из Одбора за обиљежавање годишњица српског страдања Сребренице је најављено да ће код спомен-костурнице бити служена литургија, а затим парастос за побијени српски народ.
Злочин у Сребреници почињен је 14. јуна 1943. године, односно други дан Тројчиндана, а у оближњим селима Залазје и Витловци дан касније, 15. јуна, на трећи дан Тројица.
Најбољи познавалац новије сребреничке историје, преминули Милош Николић, чијег су дједа Јову убиле усташе другог дана Тројчиндана 1943. године у Сребреници, раније је говорио да су комунистичке власти прикривале истину.
Према његовим ријечима, нису навођена имена жртава тог злочина, иако је свима било познато да су јединице Независне Државе Хрватске, у чијим редовима су масовно учествовали локални муслимани, монструозно побиле српске цивиле на њиховим огњиштима и то само зато што су били Срби.
Он је истицао да му је о тим злочинима причала комшиница Милена Јовановић која је скривена гледала шта усташе раде, али је, на срећу, преживјела јер је нису открили.
У Сребреници су усташе тога дана, према њиховим писаним документима, убиле више од 155 српских цивила.
– Заједно са њима убијена је и породица једног Јевреја стоматолога и породица једног муслимана – предсједника суда у овом мјесту, који је био ожењен Српкињом – испричао је Николић, чији је дјед Јово са снахом Василијом и петочланом јеврејском породицом убијен у кући у којој је живио и која је још свједок тог злочина.
Кућа Николића је остала једина од кућа у којима су усташе убијале и клале српски живаљ. У тој је кући за вријеме владавине Аустроугарске над БиХ била пошта. Након Милошеве смрти у кући више нико не живи.
Убијена јеврејска породица, према Николићевим сазнањима, била је у сродству са књижевником Исаком Самоковлијом.
Николић, који се годинама интересовао и прикупљао податке о овом страдању, рекао је да тачан број жртава никада није утврђен, али је двије године прије смрти дошао до податка који није нигдје помињан, да је овдје убијена Зорка Бурлица из Власенице са петоро дјеце и мајком Мартом Васић.
Након почињеног злочина у Сребреници, у селу Залазје наредног је дана убијено још 97 Срба, а према неким подацима 107, међу којима 45 чланова породице Ракић, 16 Максимовића и 15 Драгичевића.
У документима НДХ наводи се да је усташки сатник Јосип Корелец, Францетићев легионар, због погибије брата у борбама код Сребренице, наредио да се изврши одмазда и предводио је масакрирање које су усташе, уз помоћ домаћих присталица муслимана, свирепо починиле над српским цивилима.
– Убијали су све Србе које су затекли у кућама. Страдале су комплетне вишечлане породице Стевановић, Крстић и друге. Убијено је пет чланова породице пекара Остоје Стевановића, као и 15 цивила из сребреничког села Брежани, који су се тог дана затекли у Сребреници. Међу убијеним није био ниједан војник, а цивили су убијани монструозно, на различите начине – причао је Николић.
Плоче са именима настрадалих налазиле су се у сребреничкој цркви, али су у посљедњем рату полупане и нестале, јер су тако потомци српских убица хтјели да избришу историјске чињенице и памћење о српском страдању на овом простору.
Број и имена свих страдалих тог 14. јуна 1943. године на овом подручју никада нису тачно утврђени, јер то није био интерес комунистичког система. Зна се да је након Другог свјетског рата тај усташки официр осуђен у Загребу и кажњен симболичном затворском казном за злочин који је починио, али је убрзо ослобођен.
Према Николићевом свједочењу, тијела убијених су накнадно сакупљена и била су бачена и дјелимично затрпана у јаму на локацији данашње полицијске станице, одакле је, приликом изградње колектора, дио посмртних остатака 1971. године пренесен у нову костурницу, а дио из других јама никада није пренесен и достојно сахрањен.
Након свирепог злочина почињеног у Сребреници, сљедећег дана, на трећи дан Тројчиндана, усташе су направиле покољ и у српском сребреничким селима Залазје и Витловци, гдје су убили и поклали више десетина мјештана.
Тијела убијених Срба у Витловцима и Залазју сахрањена су у спомен-костурницу у том селу, поред које је још једно спомен-обиљежје погинулим Србима из Залазја и околине, које су муслиманске снаге или потомци усташа, тројчинданских кољача из Другог свјетског рата, побиле на Петровдан 1992. године.
Према званичним подацима, у Сребреници и на Залазју прије 80 година убијено је 229 Срба, од којих је 80 дјеце, а према незваничним подацима, за та два дана у Сребреници и околним селима убијено је више од 250 српских цивила.
Николић је подсјећао да су у Другом свјетском рату нестала сва српска села на ширем подручју сребреничке мјесне заједнице Сућеска, као што су Слатина, Липовац, Жедањско, Шушњари и још неки српски засеоци.
Српска имања су након рата на мистериозан начин запосјели и присвојили муслимани, а за нестанак њихових власника нико никада није одговарао.
Николић је указивао да је комунистичка власт овај злочин занемаривала, жртве назвала припадницима антифашистичког отпора, иако се радило о српским цивилима који нису имали везе са било каквом идеологијом.
Да је ријеч о фалсификовању историјске стварности, показује сачувани рељеф на комунистичком споменику на којем су приказани Нијемци који убијају партизане, што је неистина, јер овдје уопште није било Нијемаца већ су комшије – усташе побиле српске цивиле само зато што су Срби.
Николић је предлагао да коначно треба да се изради плоча са именима убијених српских цивила и постави код ове спомен-костурнице.
