Пјесникиња Десанка Максимовић /1898-1993/, члан Српске академије наука и уметности чија се поезија одликује топлином, сензибилношћу, непосредношћу, музикалношћу и родољубљем, преминула је 11. фебруара 1993. године.
Завршила је београдски Филозофски факултет и била професор у Обреновцу, Дубровнику и Београду.
Написала је збирке пјесама „Песме“, „Зелени витез“, „Песник и завичај“, „Отаџбино, ту сам“, „Мирис земље“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Песме из Норвешке“, „Летопис Перунових потомака“, „Ничија земља“ и „Слово о љубави“, збирку приповједака „Лудило срца“, те романе „Отворен прозор“ и „Не заборавити“.
Поезија Десанке Максимовић је и љубавна и родољубива, полетна и младалачка, озбиљна и осјећајна.
Чувши за стријељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама „Крваву бајку“, која свједочи о терору окупатора над недужним народом и ђацима у Другом свјетском рату.
