Саопштење градоначелника Источног Сарајева Љубише Ћосића, у којем се дотакао бројних тема, преносимо у цјелости:
Сада када су се изборне страсти стишале, можда је и право вријеме да се неке ствари кажу, а да не буду представљене у функцији предизборне кампање.
Прије свега, желим да захвалим свим суграђанима на огромном повјерењу које су ми дали на протеклим изборима. Према данас утврђеним резултатима, освојио сам 24.327 или 67,12 одсто гласова, што је за око 4.500 гласова више него на прошлим локалним изборима.
За то мора постојати неки разлог, нешто сам ваљда и добро учинио, али изборни резултати нису тема о којој сада желим да пишем, него један апсолутно деструктиван тренд који је ушао у наше друштво, а то је да свако сматра да има право да негативно и ружно говори о свакоме и свему, посебно о ономе о чему ништа не зна.
Већ дуже времена у прилици смо да читамо и слушамо паметовања бројних људи који немају било какве везе са Источним Сарајевом, нити ишта знају о нашем граду, а сматрају да имају право да нам говоре како да радимо и живимо, као и појединих наших суграђана који су кивни на све и свакога зато што не могу да реализују своје политичке амбиције, из простог разлога јер их људи не желе на одговорним позицијама.
Не желим и није толико битно писати о њима, колико је битно представити ствари каквим јесу због свих наших суграђана и људи којима је Источно Сарајево у срцу. Људи који желе овоме граду добро и, што је још битније, дају свој допринос томе, колико год да је.
Прије свега, желим да истакнем да су Источно Сарајево од његовог настанка градили сви који су га водили, као и сви његови становници, са мањим или већим интензитетом или успјехом. Све и један човјек који је овдје створио дом допринио је овом граду, а ми који смо били или и даље јесмо на јавним функцијама дали смо допринос као људи који су у неком тренутку управљали процесима. Као што се то често воли рећи, нико од нас није давао свој новац за јавне објекте или неке друге ствари које су изграђене у граду, али је итекако учествовао у њиховом осмишљавању и креирању, почев од првобитног планирања кроз регулационе планова када је ријеч о инфраструктури или неке друге планове када је ријеч о подршци одређеним циљним групама у друштву.
Такође, људи који не разумију наш град и оно што овдје радимо морају коначно схватити да Источно Сарајево не чине само двије општине које су урбано језгро – Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа, него и још четири за нас веома битне општине – Источни Стари Град, Пале, Соколац и Трново. Ових шест градских општина се простире на површини од 1.425 километара квадратних и само интегрално посматрајући град и дјелујући јединствено можемо успјети. Источно Сарајево чини сваки човјек који у њему живи, људи који су прије Одбрамбено-отаџбинског рата живјели на овој територији, десетине хиљада Срба који су се након егзодуса из Сарајева овдје настанили, као и сви други који су овдје одлучили да раде и живе.
Многи данас неће ни да се сјете пројеката П1 и П2, кроз које је зачета клица изградње тадашњег Српског Сарајева и кроз које су настала многа насеља на подручју свих наших градских општина. Након тога је дошло вријеме урбанизације, која јесте највидљивија у Источном Новом Сарајеву и Источној Илиџи управо због тога што је то физички било најлакше остварити, јер су оне највећим дијелом настале на подручју бивших касарни ЈНА, те подручју предратних сарајевских општина Нови Град и Илиџа. Та урбанизација је почела још давне 2000. године у вријеме када су власт чинили неки други људи, који нису представљали партију коју данас ја представљам, да бисмо од 2006, односно 2008. и 2012. године године још снажније ушли у тај процес захваљујући свима нама, али и подршци са стране, прије свега Владе Републике Српске и Владе Републике Србије.
Као резултат свега тога данас имамо ситуацију да они који воле да шетају могу то учинити Парком „Гаврило Принцип“, па прећи до Трга Републике Србије, проћи поред Народног позоришта, студентских домова, зграде нашег Ректората и Музичке академије, па преко Меморијалног комплекса посвећеног страдалим српским цивилима у 20. вијеку доћи до Дечанске улице и њом се онда спустити до Парка великана и прошетати до језера. Још када урадимо пасарелу која ће спојити ове двије општине, сви ћемо моћи да уживамо у још дужој шетњи од цркве на Вељинама шеталиштем „Др Миодраг Лазић“ до будућег саборног храма и даље до цркве на Врањешу и прелијепог погледа на тај дио града. Ако одлуче да се провозају, без проблема могу отићи до излетишта на Тврдимићима па продужити даље до Јахорине, спустити се у Пале и прошетати паљанском променадом до Храма Сабора Светог архангела Гаврила. И тако бих могао, мање или више, да набрајам за сваку нашу општину, јер нема градске општине у којој нисмо нешто, а често и много, радили и урадили.
То је урађено за изузетно кратак период у животу једног града, а то је 31 година од стварања Српског Сарајева, односно 28 година од како постојимо на локалитету ових шест општина. Сада ће они који критикују све у овом граду рећи да ништа то није битно јер смо „истјерали“ привреду и да смо ми криви што нема фабрика које су постојале прије рата. Паметном не треба објашњавати шта је рат направио овој напаћеној земљи, какве су се све промјене друштвеног уређења наког тога десиле и то не само код нас и какве су биле шансе да се задржи оно што смо имали. Никакве. С друге стране, ако ћемо да причамо о одговорности локалне политике за те процесе, морам их подсјетити да је „Ласта“ отишла у стечај давно прије него што је данашња политичка гарнитура дошла на власт, да је и „ТАТ“ много раније приватизован и доведен до стечаја, као што је и „МОФАС“ де факто давно престао да постоји због огромних дуговања, која смо ми успјели да измиримо према радницима, иако, нажалост, нисмо успјели да покренемо процес производње.
Озбиљне су то ствари да би им се неозбиљно приступало, а као примјер таквог неозбиљног и по све лошег приступа морам да споменем и оно што је недавно о Источном Сарајеву на свом блогу објавио народни посланик Небојша Вукановић, а што су писале његове колеге из политичког покрета под трагикомичним називом За правду и ред, јер својим дјеловањем не доприносе правди, а уносе само неред.
Наиме, Срби Сарајева су дошли у данашње Источно Сарајево јер су били приморани да напусте град који су вјековима стварали и градили. Срби Сарајева су жељели град Српско Сарајево, у којем ће доминантно живјети Срби. И то је чињеница коју смијем да кажем и због које се нећу никоме правдати. Као што је чињеница да у већини градова у Федерацији БиХ доминантно живе Бошњаци и да желе, као и да све чине, да то тако остане.
Вријеме у којем сада живимо доводи до тога да, из различитих разлога, у Источно Сарајево досељавају људи који нису Срби. Тим људима то нико не брани и неће им бранити док год поштују законе Републике Српске и, што је веома битно, осјећања већинског становништва Источног Сарајева. Они се овдје много боље и слободније осјећају него што се осјећа оно мало Срба што је преостало у Сарајеву, као и у цијелој Федерацији БиХ. То говори о томе какав је ко и трагично је да неко попут Вукановића, ко нема представу шта је то Источно Сарајево и како се оно градило још од самог настанка тадашњег Српског Сарајева, прича о нашем граду и то на примјеру двије од шест општина. Још трагичније је што Вукановић један дан наводно брани српство у Источном Сарајеву, а онда након два дана се посипа пепелом по глави, извињава по медијима у ФБиХ и напада нас Србе који представљамо овај град, желећи да се оправда сарајевској политичкој чаршији и својим менторима.
На његову жалост, али на срећу свих нас који живимо овдје, он и слични њему никада неће имати прилику да буду било какав значајан фактор у Источном Сарајеву. А пошто је већ историчар, могао би мало да истражи историју овог града, па онда можда нешто и схвати.
У међувремену, могу му поручити да ће врло брзо имати прилику да на суду докаже своје тврдње о томе шта ја продајем, коме продајем и од кога за то узимам новац, јер ми је као човјеку одавно преко главе тога да ми се приписује све лоше што неком падне на памет. Као градоначелник, могу да истрпим свашта, али као човјек заиста више не желим, јер нисам ни криминалац, ни нарко дилер, ни „комшо“, нити ћу више дозвољавати да ме било ко назива онако како му тај дан дође.
И на крају желим да кажем да ми је заиста најискреније жао што постајемо друштво у којем свако има прилику да о некоме прича шта жели, без икакве одговорности за изговорено. Свако данас себи даје за право да суди ко је лопов, а ко није, ко је честит, а ко неморалан, ко је нехуман, а ко хуманитарац… Као да више нико никога не цијени по дјелима него по својој готово увијек негативној перцепцији коју, иако често погрешна, без икакве задршке износимо у јавни простор, по друштвеним мрежама. Чини ми се да нам као друштву више ништа није битно, да више нисмо ни спремни ни способни да на нешто гледамо позитивно, да се више нико не радује општем добру, нечему лијепом што се уради, изгради, а да смо увијек спремни да све нападамо, без милости.
Разумијем да имамо проблеме као заједница, да имамо и личне проблеме, да је стање у цијелом свијету обесхрабрујуће, нисам ни тип који воли агресивни оптимизам, али морамо мало стати на лопту и размислити гдје то идемо, шта чинимо сами себи таквим приступом. То је сигуран пут у пропаст и не смијемо дозволити да тако наставимо. Толико од мене, извињавам се што сам поново одужио, али до сада сте на то већ и навикли.
