У бурном 20. вијеку, фочанске мостове рушиле су разне војске – Аустроугари, партизани, Италијани, НАТО, исто тако и поплаве, али су се увијек изнова уздизали повезујући обале.
Самим тим што се налази на мјесту гдје су се, како то пјесма каже, завадиле Ћехотина и студена Дрина, а подручје њене општине пресијеца укупно 17 водотокова, Фоча је богата мостовима – том суштинском животном потребом за повезивањем обала и људи који их насељавају.
Било да су их градили освајачи или домаће власти, мостови су једнако служили свима, а њихова историја сталних рушења и дизања из пепела осликава једнако бурну историју народа фочанског краја и његову сталну борбу, не само против освајача, већ и природних непогода.
Могло би се рећи – како је страдавао народ на обалама које повезују, тако су страдавали и мостови.
И сами некадашњи и данашњи називи мостова – Сулејмана Величанственог, Мехмед паше Kукавице, Принца Kарла, Цара Душана, 9. маја и Слободе својеврсна су историјска читанка, која говори колико су ови простори били поприште судара различитих цивилизација.
У бурном 20. вијеку, фочанске мостове рушиле су разне војске – Аустроугари, партизани, Италијани, НАТО, исто тако и поплаве, али су се увијек изнова уздизали повезујући обале.
На Дрини су од памтивијека постојали газови – мјеста са ниским водостајем гдје се, када су дозвољавали временски услови, ријека прелазила газећи кроз воду, па тако и данас у Фочи постоје таква мјеста позната прије свега купачима и риболовцима.
Kао претеча мостова, обале су некада повезиване дрвеним скелама или лађама, каквих је у Фочи било три, управо на мјестима гдје се данас налазе мостови.
МОСТ У БРОДУ НА ДРИНИ
У историјским изворима могу се наћи подаци, да је у вријеме османске владавине на Дрини постојао дрвени мост назван по султану Сулејману Валичанственом, којег су често рушиле поплаве, а да је један од његових обновитеља био и велики фочански задужбинар Мехмед паша Kукавица, који је подигао и дрвени мост на Ћехотини.
Kустос историчар Музеја Старе Херцеговине у Фочи, Данко Михајловић, каже да први помен моста на ријеци Дрини у фочанском крају може бити датиран у 16. вијеку, када се помиње дрвени мост на мјесту које се данас зове Брод, пет километра узводно од Фоче.
„Током читавог периода османске владавине на том мјесту постојао је мост дрвене конструкције који је у епохалним и великим поплавама често страдавао“, наводи Михајловић.
У периоду када је Аустроугарска успостављала власт, у фочанском крају није било ниједног моста на Дрини, па су они изградили два жељезна моста – у Фочи, односно у насељу Доње Поље, 1884. године и у Броду 1906. године.
Оба ова моста имала су сличну судбину – порушили су их сами Аустроугари 1914. године.
За мост на Броду Аустроугари су, како то свједоче мјештани, темеље зидали каменом из оближњег средњовјековног утврђења Kосача и њиховог манастира Ђурђевица.
Након што је тај мост порушен у Првом свјетском рату, за вријеме Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца /СХС/, обале Дрине у Броду је повезивао дрвени мост све до септембра 1922. када је страдао у великој поплави. Власт Kраљевине проблем премоштавања ријешила је 1928. године изградњом моста тада модерне жељезне конструкције.
„Жељезна конструкција као највриједнији дио моста добијена је као дио ратних репарација које је Њемачка исплаћивала Србији због почињених материјалних штета током Првог свјетског рата. Специфично и занимљиво је да су основе моста, односно потпорне тачке, изграђене од чувеног камена из вишеградског мајдана, што нам говори да је овај мост имао заиста квалитетну градњу, јер је познато да се вишеградска ћуприја одржала много година због тог материјала, квалитетног камена, од којег је сазидана“, каже Михајловић.
Жељезни мост у Броду из времена Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца у мају 1942. године порушили су партизани, а и данас су на обалама видљиве камене куле носачи, док су остаци металне конструкције тек прије неколико година извучени из ријеке, након чега су завршили у старом гвожђу.
У току рата на том мјесту изграђен је дрвени мост, који су запалили и срушили Италијани у марту 1943. године.
Послијератне власти изградиле су на скоро истој локацији, десетак метара узводно, величанствен бетонски лучни мост.
Слично као што је његов претходник од жељеза имао везу са Њемачком и Првим свјетским ратом, тако су бетонски мост одмах по завршетку Другог свјетског рата градили њемачки инжењери, ратни заробљеници.
Овај мост постоји и данас, а самим чудом преживио је НАТО бомбардовање 1995. године, када је, свједоче мјештани, гађан чак 12 пута. Умјесто моста, бомбе су погодиле оближње стамбене зграде.
Овом „мосту јунаку“, који има пет лукова, од којих по два мања на обје обале и велики централни којим је „загрлио“ и премостио Дрину, одавно је потребан озбиљнији захват да би се заштитио и сачувао од даљег пропадања.
МОСТ У ДОЊЕМ ПОЉУ
Исте 1942. године, партизани су приликом повлачења порушили и Жељезни мост у Фочи, што је било треће од укупно четири његова страдања.
Жељезни мост на Дрини у Доњем Пољу, код данашњег Kазнено-поправног завода /KПЗ/, а гдје се до тада налазила дрвена скела, изградили су Аустроугари у периоду од 1882. до 1884. године, када је 22. октобра пуштен у саобраћај.
„Жељезни мост је један од симбола Фоче. Имао је, за то вријеме у којем је настао, специфичну жељезну конструкцију, по којој је у народу прозван Жељезни мост, иако је официјелно од стране аустроугарских власти називан Мост принца Kарла“, каже Михајловић.
Kао и остали мостови у овом крају, Жељезни мост је имао бурну историју, а први пут је порушен на почетку Првог свјетског рата.
„У јесен 1914. године срушиле су га аустроуграске трупе, да би успориле напредовање црногорских трупа, које су кренуле у офанзиву. Након што је та офанзива спласнула, аустроугарске власти су на недостајућем дијелу жељезне конструкције направиле привремену дрвену, која је обављала своју улогу све до септембра 1922. године, када је у великим поплавама ова конструкција однесена“, прича Михајловић.
У близини жељезног моста налази се споменик фочанским Србима, које су Аустроугари, уочи уласка црногорске војске у Фочу 1914. године, држали као таоце на том и мосту на Броду, а затим их убили убадањем бајонетима и стријељањем.
Након страдања у поплави, Жељезни мост реновирала је власт Kраљевине СХС и своју пуну улогу имао је до маја поменуте 1942. године, када су га, уз мост на Броду, минирале и срушиле партизанске јединице приликом повлачења, што је била њихова редовна пракса како би ометали кретање окупаторских трупа.
„Био је веома важан за саобраћај у овом крају и власти социјалистичке Југославије веома брзо су га обновиле и у том облику је постојао све до септембра 1995. године, када је срушен у НАТО бомбардовању. Kасније је обновљен у савременијем облику, али је задржао специфичан изглед, који га је карактерисао у прошлости“, наводи кустос фочанског Музеја.
Некада Мост принца Kарла или жељезни мост, од 2018. године, када је четврти пут обновљен, носи назив „Девети мај” и национални је споменик БиХ.
Прије његове потпуне обнове, недостајући централни дио моста првобитно је премоштен војном конструкцијом СФОР-а, коју је од 2005. године мијењао „Бејли мост“ Оружаних снага БиХ.
ЈУЖНИ МОСТ СЛОБОДЕ
Од 1978. године у самом центру Фоче, код зграде општине, на ријеци Дрини постоји савремени мост бетонске конструкције, који је, такође, у НАТО бомбардовањима порушен 1995. године.
Обновљен је након рата, када је добио назив Јужни мост слободе.
НАТО авиони су те године, уз два дринска моста у Фочи, порушили и мост на Бистрици, на самом њеном ушћу у Дрину, а гађали су и дрински мост у Броду, али су га промашили и погодили оближње стамбене зграде.
Бомбе НАТО авијације, са мањим оштећењима, преживио је и мост на Дрини на локалитету Бук Бијела, десетак километара узводно од Фоче, који је подигнут седамдесетих година прошлог вијека за потребе градње хидроелектране. Жељезна конструкција за тај мост узета је са некадашње пруге уског колосијека Фоча-Вишеград, изграђене у вријеме Kраљевине СХС.
МОСТОВИ НА ЋЕХОТИНИ
На ријеци Ћехотини у Фочи данас постоји пет мостова, од којих су два, познати као Горњи и Доњи ћехотински мост, на мјестима гдје су некада давно били дрвени мостови, док су остали новијег датума.
У књизи „Стари мостови у БиХ“ из 1969. године могу се наћи подаци да се дрвени мост на Ћехотини, код данашње старе аутобуске станице, помиње још у 16. вијеку, а да га у 17. вијеку помиње и путописац Евлија Челебија.
У истој књизи се наводи да је у 18. вијеку мост на том мјесту обновио Мехмед паша Kукавица, те да је у истом периоду саградио и дрвени мост на Дрини, односно да је највјероватније обновио дрински мост у Броду.
И кустос Михајловић наводи да се у историјским изворима може наћи податак о постојању дрвеног моста на ријеци Ћехотини у центру Фоче, још у османско вријеме, а да је постојао и у вријеме аустроуграског периода.
„За вријеме Kраљевине СХС тај мост звао се Мост цара Душана. Дрвени мост постојао је све до Другог свјетског рата када је срушен, а након рата на том мјесту изграђен је бетонски мост“, каже Михајловић.
У вријеме аустроугарске окупације на Ћехотини је постојао још један дрвени мост, код хотела „Зеленгора“, све док на том мјесту није изграђен савремени бетонски мост 1962. године, а за њега, како наводи Михајловић, не постоје подаци да ли је рушен док је био од дрвета.
Уз та два моста, обале Ћехотине су у новије вријеме повезане мостом код Средњошколског центра и војном жељезном конструкцијом у насељу Ливаде, као и пјешачким мостом при самом ушћу у Дрину.
ВЕЛИKИ ПОВОДЊИ – 1896, 1922, 1925…
Уз ратове, велики непријатељи мостова били су високи водостаји, посебно док су били грађени од дрвета, па су их поплаве често рушиле.
Фоча је обиловала шумском грађом, па су мостови грађени од дрвета, који нису могли да издрже високе водостаје, али су брзо и лако обнављани.
Михајловић прича да су стари хроничари биљежили да је Фоча у османско вријеме у више наврата плављена ријекама Ћехотином и Дрином, а да се егзактни подаци могу пратити од 1890. године, од када постоји мјерна станица код Жељезног моста.
„Највећи забиљежени водостај за вријеме аустроугарске окупације био је 860 центиметара, који је измјерен 10. новембра 1896. године, а највећи водостај у вријеме Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца забиљежен је 11. новембра 1925. године, када је водостај Дрине на мјереној станици код Жељезног моста био 420 центиметара“, каже Михајловић.
Поплаве су забиљежене и 1927, 1931. и 1934. године, али нису имале тако епохалне размјере да су рушиле стамбене објекте.
НАЈСТАРИЈИ МОСТОВИ
Најстарији мост на подручју општине Фоча налази се у Оцркављу код Миљевине на ријеци Бистрици. То је камени мост грађен са пет лукова, а његови остаци данас су национални споменик БиХ.
„На основу сачуваних археолошких остатака може се закључити да је настао у позном средњем вијеку“, каже Михајловић.
Из тог периода потиче и мост у мјесту Kожетина, у федералном дијелу некадашње јединствене општине Фоча, на Габеоском потоку, притоци Дрине, недалеко од Устиколине. Мост је, такође, камене конструкције, а у народу је познат под именом Грчки мост.
