Сви народи имају право да одреде свој политички статус, потпуно слободни и без страног мијешања, и да наставе свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава дужна да поштује ово право сагласно одредбама Повеље УН, истакао је предсједник Републике Српске Милорад Додик.
Колумну предсједника Републике Милорада Додика СРНА преноси у цијелости:
Дејтонски споразум или Општи оквирни споразум за мир у БиХ, како је његов званични назив, један је од најважнијих докумената међународног права насталих након Другог свјетског рата.
Поред тог општег и оквирног споразума, он садржи и 11 анекса којима су потписници – Република Српска и Федерација БиХ, споразумно и детаљно разрадили услове за остваривање мирног рјешења након грађанског рата у БиХ.
Као такав, Дејтонски споразум је међународни уговор на кога се односи Бечка конвенција о праву међународних уговора, како су то у утврдили Венецијанска комисија Савјета Европе и Уставни суд БиХ.
Свакако је најважнији Анекс 4 под називом „Устав БиХ“ који је установио уставноправну структуру државне заједнице којом су Република Српска и Федерација БиХ (с)творили послијератну „Босну и Херцеговину“, без било каквих одредница њеног државног одређења и уређења.
Дакле, дејтонска БиХ није ни република, ни федерација (што не може ни бити, јер у свом саставу већ има федерацију), ни савезна држава, ни било шта друго што постоји у уставноправној пракси. Најближа је конфедерацији, с обзиром на врло мали број тачно набројаних државних надлежности које су два ентитета пренијели на ниво „Босне и Херцеговине“.
Они тиме имају статус државотворних ентитета али су задржали огромну већину државних надлежности, све оне који Уставом БиХ нису изричито одређени као надлежности „Босне и Херцеговине“.
Оваква уставна конструкција по члану 3.3.а) Устава БиХ врло је слична конструкцији савеза држава-чланица Сједињених Америчких Држава, како то пише у амандману 10. Устава САД: „Права која нису овим уставом дата Сједињеним Државама, нити су ускраћена државама, остављена су свакој појединој држави или народу“.
МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ТЕМЕЉ БиХ
Настанак и конструкција послијератне „Босне и Херцеговине“ се темељи на међународном праву. Настала је на међународној мировној конференцији у Дејтону 1995. године, 21. новембра, када је парафиран мировни споразум, да би 14. децембра исте године био званично потписан у Паризу.
Основ је био, како то пише и у Анексу 4 – Уставу БиХ: „Вођени циљевима и начелима Повеље Уједињених нација, Опредијељени за суверенитет, територијални интегритет и политичку независност Босне и Херцеговине у складу са међународним правом, Одлучни осигурати пуно поштивање међународног хуманитарног права, Надахнути Универзалном декларацијом о људским правима, Међународним споразумима о грађанским и политичким правима, те о привредним, социјалним и културним правима, као и Декларацијом о правима особа које припадају националним или етничким, вјерским и језичким мањинама, те другим инструментима за заштиту људских права“.
С обзиром да је Повеља Уједињених нација најважнији акт међународног права, треба поћи од њеног званичног, аутентичног тумачења које је утврдила Генерална скупштина Уједињених нација на свом 25. засједању одржаном 24. октобра 1970. усвојила Резолуцију број 2625 којом доноси „Декларацију о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу с Повељом Уједињених нација“.
Ову декларацију међународна судска тијела прихватају као аутентично тумачење Повеље УН. Повеља УН нормира начела међународног права која на уговорној основи обавезују све чланице УН-а и сматрају се правилима међународног права опште природе. С обзиром да су Повеља УН и два међународна пакта о грађанским и политичким Привредним, социјалним и културним правима, саставни дио Дејтонског споразума и његовог Устава БиХ, Декларација је и њихово вјеродостојно тумачење.
Дакле, према Декларацији, под начелима међународног права опште природе несумњиво се подразумијевају: начело забране силе; начело мирног рјешавања међународних спорова; начело неинтервенције; дужност држава да међусобно сарађују у складу са Повељом УН-а; начело равноправности и самоопредјељења народа; начело суверене једнакости држава и начело испуњавања прихваћених међународних обавеза у доброј вјери.
Навешћемо најважније дијелове те Декларације:
Увод Декларације из 1970. између осталог наводи: „убијеђени да потчињеност народа страној власти и доминацији и експлоатацији представља основну препреку остваривању међународног мира и безбједности, убијеђени да принцип равноправности и самоопредјељења народа представља значајан допринос савременом међународном праву и да је његова стварна примјена од највећег значаја за унапређивање пријатељских односа међу државама заснованим на поштовању принципа суверене једнакости“, разрађује кроз седам принципа односе међу државама и народима.
Принцип број 1. Декларације обавезује „да се држава уздржава у свим међународним односима од прибјегавања пријетњи или употребе силе, било против територијалног интегритета или политичке независности сваке државе, било на сваки други начин несагласан са циљевима Уједињених нација“. Принцип број 3. потврђује „дужност у складу са Повељом УН да се не интервенише у послове који спадају у унутрашњу надлежност сваке државе“. Принцип број 5. – равноправност и самоопредјељење народа; Принцип број 6. – суверена једнакост држава.
Повеља Уједињених нација не дијели народе на мале и велике, нити државе на мале и велике. Једнакост и равноправност и поштовање суверености сваке државе, општа су начела међународног права.
Када је у питању принцип неинтервенисања у послове који спадају у унутрашњу надлежност државе, Декларација обавезује: „Ниједна држава (САД, Велика Британија, Њемачка…) или група држава (ПИК и његов управни одбор као самозвано и самоизабрано тијело самоизабраних земаља без основа у Дејтонском споразуму) нема право да интервенише, непосредно или посредно (поједини западни амбасадори у Сарајеву, високи представник и ОХР, стране судије у Уставном суду БиХ, Тужилаштво и Суд БиХ као вануставно правосуђе, по муслиманском окупаторском правилу – кадија те тужи, кадија ти суди), из било ког разлога (због легитимних захтјева Републике Српске за досљедно поштовање Дејтонског споразума онако како је потписан; због непоштовање нелегалног и нелегитимног Кристијана Шмита и његових терористичких одлука; због позивања на самосталност Републике Српске због кршења Дејтонског споразума од стране страних држава и њихових представника, што обичних – Марфија, што специјалних – Ескобара, О’Брајена, Пича, Саразина; због сталног прегласавања српских судија у Уставном суду БиХ; због селективне правде у суђењима за ратне злочине и ослобађање муслиманских команданата – Насера Орића и других; због прогона малтене свих припадника Војске Републике Српске, оптуживања за „геноцид“ итд, итд.) у унутрашње или спољне послове неке друге државе (однос Републике Српске као међународно признатог ентитета према другим државама – Србији, Русији, Мађарској, Кини и другима).
Према томе, не само оружана интервенција, већ и сваки други облик мијешања или свака друга пријетња, уперени против личности (санкције Додику, Цвијановић, Стевандићу, Вишковићу и другима; монтирани судски процеси на основу наметнутих закона Петрича, Ешдауна, Инцка, а поготово Кристијана Шмита) државе или против њених политичких, економских и културних елемената (рушење сајтова органа Републике Српске, заустављање пројеката и средстава по основу већ испуњених реформи и циљева Европске уније), супротни су међународном праву.
Ниједна држава не може да примијени нити да подржи употребу мјера економске, политичке или сваке друге природе како би присилила неку другу државу (Републику Српску и њене демократски изабране органе власти) да јој се потчини у вршењу њених суверених права (надлежности које Српској припадају по Уставу БиХ и Уставу Републике Српске који је усаглашен са Уставом БиХ) или да добије од ње користи било које врсте (експлоатације пољопривредних, шумских, водних, рудних и других богатстава што би услиједило након отимања имовине Шмитовим „законом“ и одлукама неуставних институција на нивоу БиХ – комисије за концесије БиХ).
Употреба силе (пријетња прогоном – тужбама и затвором) у циљу лишавања народа њиховог националног идентитета (забрана 9. јануара као Дана Републике, химне „Боже правде“ и грба Републике Српске), представља кршење њихових неотуђивих права и принципа неинтервенције.
Дакле, да поновимо, без уметака: „Ниједна држава нема право да интервенише, непосредно или посредно из било ког разлога у унутрашње или спољне послове неке друге државе. Према томе, не само оружана интервенција, већ и сваки други облик мијешања или свака друга пријетња уперени против личности, државе или против њених политичких, економских и културних елемената, супротни су међународном праву.
Ниједна држава не може да примијени нити да подржи употребу мјера економске, политичке или сваке друге природе како би присилила неку другу државу да јој се потчини у вршењу њених суверених права или да добије од ње користи било које врсте. Употреба силе у циљу лишавања народа њиховог националног идентитета представља кршење њихових неотуђивих права и принципа неинтервенције“.
Принцип број 5. из Декларације од 24. октобра 1970. године – о равноправности и самопредјељењу народа, разрада је онога што пише у Повељи УН и међународним пактовима који су саставни дио Устава БиХ. У Декларацији пише: „Сви НАРОДИ имају право да одреде свој политички статус, потпуно слободни и без страног мијешања, и да наставе свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава („Босна и Херцеговина“, Србија, Хрватска, САД, Русија, Њемачка, Британија итд.) дужна да поштује ово право сагласно одредбама Повеље.
Имајући у виду да подвргавање НАРОДА страном потчињавању (О’Брајену, Кристијану Шмиту, Мајклу Марфију, Јохану Сатлеру и другим сарајевским амбасадама) доминацији или експлоатацији, представља кршење овог начела, као и одрицање основних људских права (суђење по наметнутим одлукама странаца, а не по законима БиХ) и да је у супротности са Повељом УН.
И опет да поновимо: „Сви НАРОДИ имају право да одреде свој политички статус, потпуно слободни и без страног мијешања, и да наставе свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава дужна да поштује ово право сагласно одредбама Повеље. Имајући у виду да подвргавање НАРОДА страном потчињавању, доминацији или експлоатацији, представља кршење овог начела, као и одрицање основних људских права и да је у супротности са Повељом УН“.
Када је у питању самопредјељење народа, у принципу број 5. пише: „Стварање суверене и независне државе, слободно удруживање или интеграција са неким независним државама или успостављање било ког другог политичког поретка који један народ слободно одабрао, представља за тај народ начин његовог права на самоопредјељење.
Свака је држава дужна да се уздржи од прибјегавања свим принудним мјерама којима би се народи, поменути у формулацији овог начела, лишавали свог права на самоопредјељење, слободе и независности. Када дјелују против и супростављају се таквим принудним мјерама у вршењу свог права на самоопредјељење, ови су народи овлашћени да траже и примају помоћ, сагласно са циљевима и принципима Повеље Уједињених нација“.
РАСПАД БиХ ПО МИЛАНУ КУЧАНУ
Пошто није било довољно спремности, одлучности да се примјењује уставни систем Југославије (Босне и Херцегоине), онда је то, наравно, само по себи довело до тог логичног распада који је по мени био неминован. Опет се враћам томе – државне заједнице створене у неким посебним историјским условима морају бити спремне да у тренутку када се ти историјски услови мијењају поново потврде разлог свог заједничког живљења. Процеси су отишли предалеко и биле су неопходне алтернативе. Било је потребно размишљати шта ако ту земљу (Босну и Херцеговину) више не препознајемо као нашу, шта је онда? Мислим да је било логично да је онда алтернатива самостална држава.
