Жртвени завјет Светог Петра и гологота старобродских мученика: Дионица од Лапишнице до Рогатице добила је назив „Пут српских жртава Старог Брода на Дрини“.
У предстојећим данима када Град Источно Сарајево молитвено и свечано прославља свог небеског заштитника, Светог свештеномученика Петра Сарајевског и Дабробосанског, иницијатива за очување памћења на страдање нашег народа у току Другог свјетског рата ступа у своју завршну фазу.
Наредне седмице планирано је постављање саобраћајних табли којима је и званично дионица магистралног пута М-I 114 (тачније, дионице пута М5, Е71 и М19; Лапишница – Љубогошта – Подроманија – Рогатица) добила назив „Пут српских жртава Старог Брода на Дрини“.
Овај пројекат уградње културе памћења у нашу свакодневницу реализован је уз званичну сагласност Министарства саобраћаја и веза Републике Српске, као и ЈП „Путеви Републике Српске“, те са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског, г. Хризостома. Чини се, да стојећи загледани у историју, морални темељ и духовну снагу истрајности нашег народа увијек можемо наћи у личности архијереја Петра Зимоњића.
Као непоколебљиви Христов војник, Петар је постао једна од првих великих жртава усташких казамата и логора. Колико је био стамен и угледан код свог народа, али и код народа који су живјели у повјереној му епархији говори чињеница да ни данас није откривено мјесто коначног страдања, да немамо мошти пред којим би се молили, али да је и такав, физички неприсутан, постао трајни симбол Васкрсења његове пастве, што се посебно односи на Србе Сарајева, који су поносно и пркосно под Његовим светитељским окриљем наставили да живе у новом, Српском Сарајеву.
Његово страдање те 1941. године било је увертира у голготу коју ће његови Срби доживјети у кланцу Старог Брода на Дрини само годину дана касније. Са ове историјске дистанце, Петрова Божићна посланица из 1938. године упућена Србима из Сарајева чини се да носи пророчка и завјетна слова: „Наш народ је био и остао велики Хришћанин од времена када је хришћанство примио и часним се крстом прекрстио… остао је поштеђен јер се приклонио Царству Небеском и вјеровао у Христа који каже: „Не бојте се јер ја надвладах свијет“. С` тога стојте чврсто браћо и сестре, у нашој Српској православној и Светосавској цркви, која вам чува вјеру и народност и брине се за сваковремено и вјечно добро ваше“.
Позивајући тада на мир међу људима, међусобно помагање и бескомпромисно чување вјерског и народног идентитета Свети Петар је исписао сопствени завјет и посвједочио га 1941. године. Његов завјет посвједочиће 6000 српских цивила који су се у прољеће 1942. године нашли пред злогласним камама усташке „Црне Легије“ и Јуре Францетића. Стари Брод на Дрини је једно од нјавећих стратишта клерофашистичке творевине НДХ. Током озлоглашене усташке офанзиве хиљаде недужних српских цивила, углавном нејачи, жене, дјеце и стараца из подрињских и романијских крајева нашло се у обручу на обалама набујале Дрине. Тражећи спас пред звјерским усмрћивањем, хиљаде људи збијени на ријечној обали нису имали камо, те су многе мајке са дјецом у наручју и дјевојке изабрале смрт у валовима хладне ријеке радије него усташки бајонет и губитак части.
Управо из Сарајева гдје је била смјештена усташка команда и одакле је злогласна „Црна легија“ кренула у свој звјерски поход, кретао се у збјеговима српски народ. Ова саобраћајна дионица од Лапишнице преко Љубогоште и Романије, Сокоца и до Рогатице крвави је коридор којим су те 1942. године одмицале хиљаде српских цивила. Новоименована дионица магистралног пута оставља трајни подсјетник сваком путнику на покушај затирања васколиког српског народа са лијеве стране Дрине, али и на цијену којом је плаћен наш опстанак. Овим меморијалним обиљежјем сваки путник који буде пролазио овом дионицом подсјетиће се на статистичку чињеницу да је сада на простору који је обухватала НДХ требало да живи 3.21 милиона Срба и да нас је тренутно нешто мање од милион у оном „остатку остатака српског народа са лијеве стране Дрине“, у нашој Републици Српској.
Прожимањем спомена на Светог Петра Дабробосанског и трајне успомене на старобродске мученике, ова дионица пута престаје да буде само саобраћајна веза и постаје коридор памћења. Сваки километар, од Лапишнице до Рогатице опомиње на цијену слободе и подсјећа да стаза којом данас слободно ходимо носи на себи стопе нашег народа гоњеног ка Дрини са циљем систематског затирања свега српског.
