Љетном распусту радују се сва дјеца, али у сеоској школи у Мјешајама код Фоче, која броји само два ђака, ове године радост распуста помијешана са тугом због одласка једног од ученика у више разреде у подручну школу у Броду на Дрини.
Михајло Ћосовић, ученик петог разреда подручног одјељења фочанске Основне школе „Веселин Маслеша“, растаје се са учитељицом Вањом Станковић и својим најбољим другом Марком Филиповићем, учеником четвртог разреда, који ће од наредне школске године бити једини ђак ове школе.
„Жао ми је, али морам отићи“, каже Михајло и обећава да ће, и када буде ишао у школу на Броду, свраћати код Марка и учитељице Вање.
Михајлов омиљени предмет је српски језик, а Марков математика. Али, обојица имају исте дјечачке снове – када порасту да постану фудбалери.
Њихова школа, окружена зеленилом у царству природе, нема бетонирано игралиште, али зато имају травнати терен на ливади гдје свакодневно играју фудбал један против другог, под будним оком учитељица Вање.
У публици су, осим учитељице, и њихови љубимци пас Срећко и мачка Маца са којима воле да се играју током школског одмора.
„Љепше је у природи, него у граду. Највише играмо фудбал“, каже Марко, који већ тренира у Фудбалском клубу „Сутјеска“, а и Михајло каже да ће се на љето уписати у школу фудбала.
Марко прича да је „учитељица драга и лијепа и да их добро учи“.
„Жао ми је што Михајло иде – остаћу сам, а волио бих да нас је више“, каже Марко.
Њих двојица су најмлађа дјеца у својим породицама. Михајлов брат је завршио средњу школу, а сестра је трећи средње, док је Марков брат девети разред, а сестра седми.
Марко живи бизу школе, а Михајло је мало даље, на пола сата пјешачења. Он долази бициклом и каже да му је потребно десетак минута вожње.
Школа је приступачна, налази се на узвишењу изнад магистралног пута Фоча-Тјентиште и од града је удаљена десетак минута вожње аутомобилом.
Њих двојица су заједно у комбинованом одјељењу. Причају да се одлично слажу, да никад нису помијешали градиво и да нема забуне око задаће.
„Има млађе дјеце, али неће овдје да иду у школу, сви су на Броду. Ваљда више воле да буду у граду, али мени је на селу у природи љепше“, прича Михајло.
Учитељица Вања Станковић наводи Срни да је лијепо радити у школи на селу и да ужива у свом послу. У издвојеном одјељењу у Мјешајама она је од 2013. године, а наводи да је до прије 15 године школу похађало двадесеторо дјеце.
Тај број се постепено смањивао да би ове године спао на два ђака, а од наредне школске године Марко ће остати сам.
„Предност подручних школа је што се више пажње може посветити ученику, може се боље пратити његов развој и напредовање. Мана је што немају више другара да се друже“, каже Станковићева.
Када је настава у питању, ђаци у комбинаованом одјељењу нису ускраћени ни за шта и не заостају ни по чему у знању за вршњацима из градских средина.
„Ђаци који су отишли из петог у шести разред у школу на Броду наставили су добро да уче и сви су добри ђаци. Природно окружење је предивно и за дјецу и за учитеље, само што је штета што нема више ђака.
Излазимо често у природу, а дјеца у оваквом окружењу имају предност јер могу голим оком да виде оно што уче“, каже учитељица.
Она напомиње, да, нажалост, ђака за упис нема већ двије године.
„А нема назнака ни да би их могло бити у будућем времену. Свако село је на измаку – то је изразит проблем у свим срединама, јер људи иду, селе се“ – наводи Станковићева.
Када Марко идуће године заврши пети разред, школа у Мјешајама остаће без ђака.
„Биће ми жао, вјерујте, овдје сам се навикла, лијепо ми је. Штета што нема виђе ђака, овдје је дивно“, наглашава учитељица.
Уз школу у Мјешајама, на подручју општине Фоча, ради само још једна петогодишња сеоска школа – подручно одјељење Основне школе „Свети Сава“ у Драгочави.
Ове године уписана су два првачића у Поповом Мосту, гдје би након једногодишње паузе поново требало да буде отворено подручно одјељење Основне школе „Веселин Маслеша“.
