Српска редитељка Јелена Раденовић снима нови документарни филму о творцу кекса Плазма Петру Тутовцу (1934-2022).
Раденовић је рекла да је идеју да се сними филм о Тутовцу од његове унуке Ане Милић, и додала да је овај кекс и даље „у региону најпопуларнији и најпознатији, има невјероватан број корисника, и невјероватно колико је присутан у свакој кући“.
– Имали смо срећу да снимимо интервју с Тутовцем непосредно пред његов одлазак, тако да ћемо у филму о томе како је све то изгледало сазнавати директно до њега – истакла је Раденовић.
Према њеним ријечима, поред разговора са њим, коришћена је огромна породична архива снимана на Супер 8 тракама, „која је јако рејчита и изузетно филмска“, и показује породична окупљања, купање на мору и прославе.
– У сваком кадру се налази нека храна, и можемо да закључимо да је њима тај моменат дијељења и кувања био главни мотив у породици. Одатле вјероватно Тутовцу жеља, пошто није патентирао рецепт, да нахрани нацију, да направи нешто што ће свима бити доступно и укусно – рекла је Раденовић.
Филм је у почетној фази израде, дигитализована је архива и урађен интервју са Тутовцем, али преостало је снимање у Загребу у Крашу, пошто је Тутовац као матурски рад направио још један изузетно популаран кекс „Домаћицу“, додала је ауторка.
Изразивши наду да ће за годину и по дана филм бити пред гледаоцима, Раденовић је рекла да је рад на документарним филмовима дуг.
– Сваки документарни филм се утка у ваш живот, ви буквално живите тај филм неколико година. Прије свега се суочите са изазовом финасирања, али и да заиста истражите тему до краја, да пронађете све важно – рекла је Раденовић.
Према њеним ријечима, аутори документарних филмова су само медиј који покрену неку тему, „а онда се ствари саме намјештају, ван контроле долазе информације“, као када су се приликом њеног претходног остварења „Исток река тече“ сцене дешавале испред њих.
Први документарц Јелене Раденовић „Куда даље“ говорио је о одласку младих из Србије, јер је имала страшну потребу да га уради, а „када морате да направите филм знате да сте на добром путу“.
Сљедећи филм „Уметност сећања“ говори о споменицима подигнутим послије Другог свјетског рата, а настао је захваљујући томе што је Раденовић познавала Миодрага Живковића (1928-2020), аутора споменика на Кадињачи, Тјентишту и у Крагујевцу.
– Било ми је страшно да он оде, а био је у дубокој старости, а да његова прича и свједочење како је било бити умјетник у том времену, не забиљежимо. Од њега је кренуло, а онда смо то проширили и направили причу о споменицима, не само његовим, него оним најеминентијим из тог периода – подсјетила је Раденовић.
Филм почиње изложбом о југословенским споменицима у Музеју модерне уметности у Њујорку која, сматра Раденовић, „доказује да су споменици веома значајни и да је нама потребно да неко са стране каже да је то значајно да би обратили пажњу“.
