Насловна Вијести Република Српска Сутра 13 година од упокојења патријарха Павла

Сутра 13 година од упокојења патријарха Павла

37
0

Сутра се навршава 13 година од упокојења патријарха српског Павла, којег сматрају највољенијим поглаваром Српске православне цркве због његове скромности и истинољубивости, и који је још за живота међу народом сматран свецем.

Тог 15. новембра 2009. године у 10.45 часова јављено је да се у 95. години на Војномедицинској академији упокојио један од омиљених српских патријарха, чија је најпознатија реченица „будимо људи“ актуелна и данас.

Патријарх Павле биће упамћен као човјек мира и поштовања међу људима, ма које вјере били, док његови ближњи монаси кажу да никад ништа није затражио, да су морали да размишљају да ли је гладан или жедан, као и да се непрестано молио.

Патријарх Павле је у периоду од 1990. до 2009. године био врховни поглавар Српске православне цркве, 44. по реду. Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле.

Неке од његових познатих мисли су – „Човјек не може бирати вријеме у којем ће се родити и живјети, нити од којих родитеља, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену, као човјек или као нечовјек“.

„Кад се човјек роди, цијели свијет се радује, а само он плаче. Треба живјети тако да, кад умре, цијели свијет плаче, а само он се радује“, „Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благослов“.

Патријарх Павле, чије је свјетовно име било Гојко Стојчевић, рођен је на велики православни празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља – 11. септембра 1914. године у Кућанцима код Доњег Михољца у Славонији.

Он и брат Душан рано су остали без оба родитеља, па је бригу о њима преузела очева сестра Сенка, коју је патријарх називао другом мајком. Основну школу завршио је у Кућанцима, нижу гимназију у Тузли, а вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву.

У Београду је 1936. године уписао Богословски факултет, а ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би упоредо уписао и Медицински факултет, на којем је стигао до друге године студија. Завршио је Богословски факултет у Београду, гдје га је затекао Други свјетски рат.

У прољеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице, који се налази у атару селу Дучаловићи код Лучана, одакле се 1944. године запутио у Бању Ковиљачу, гдје је радио као вјероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи у дому за дјецу избјеглу из БиХ.

Те године је оболио од туберкулозе, па је, из здравствених разлога, отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница између Чачкаи Горњег Милановца, гдје је био до 1946. године и излијечио се од тешке болести.

Замонашио се 1948. године у манастиру Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле, које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Призрену. Од 1955. године двије године је био на постдипломским студијама у Атини.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године.

Изабран је 1. децембра 1990. године за 44. патријарха Српске православне цркве, замијенивши болесног патријарха Германа, а устоличен 2. децембра 1990. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду и тада је поручио да му је једини програм рада Јеванђеље.

На трону Светог Саве као патријарх српски био је 19 година, а у његово вријеме основана је Академија Српске православне цркве за умјетност и конзервацију, у школе је враћена вјеронаука, а Богословски факултет поново је постао саставни дио Универзитета.

Носилац је највиших црквених и државних одликовања, био је почасни доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку. Говорио је грчки, руски и њемачки језик.

Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звијезде првог степена и руским орденом „Достојанство“ због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“, био је почасни предсједник Фонда за Косово и Метохију, а добио је и награде – Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног.

Објавио је двије књиге – „Питања и одговори чтецу пред производство“ и „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког“.

Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке Патријаршије Српске православне цркве и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.

Патријарх српски Павле према сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковица, гдје га је на посљедњи починак испратило више од пола милиона људи, а његов гроб и данас посјећују хиљаде православних вјерника.

ИЗВОРСРНА
Претходни текстЗграда Градске управе вечерас у плавој боји
Сљедећи текстКод острва Вис пронађен брод бивше Југословенске ратне морнарице