Једини југословенски добитник Нобелове награде за књижевност /1961/ Иво Андрић рођен је 09. октобра 1892. Био члан Српске академије наука и умјетности, бриљантан стилиста. Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу и докторирао историју у Грацу 1924. с тезом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.
У Првом свјетском рату хапшен је и интерниран, а између два свјетска рата је био амбасадор Југославије у Берлину. У младости је писао пјесме /“Еx понто“, „Немири“, „Лирика“/. Приповједач снажне имагинације и изузетан познавалац Босне, одликовао се ванредном чистотом језика и брушеним стилом, префињеним психолошким анализама, дубоким понирањем у проблеме егзистенције и умијећем да магијом ријечи дочара људску и друштвену панораму минулих вијекова.
Користећи народна предања, легенде, историјску фактографију, богатство маште и осјећања свијета подигао је монументалну књижевну грађевину. Дјела: романи „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Госпођица“, „Проклета авлија“, „Омер-паша Латас“ /недовршен/, збирке приповиједака „Немирна година“, „Жеђ“, „Јелена, жена које нема“, „Знакови“, „Деца“, „Кућа на осами“, путописи и скице „Стазе, лица, предели“, медитативна проза „Знакови поред пута“, „Есеји, критике, чланци „, „Свеске“.
