Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, рођен је на данашњи дан 1787. године.
Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.
Послије пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и рад на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и „Писменицу“ /граматику/, а 1818. „Рјечник“.
Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах „Даницу“ и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу.
Гигантским радом /његово дјело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић стекао је многе присталице, али и огорчене противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.
Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се „Вуковим језиком“ могу писати и умјетничка дјела, а Ђура Даничић је дјелом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.
Цијела епоха развијеног српског романтизма била је под Вуковим утицајем. Послије 33 године у туђини, његови посмртни остаци су 1897. године пренесени из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.
О Вуковом значају, који превазилази српске просторе, говори и чињеница да је Заступништво града Загреба 1861. године Вуку Караџићу додијелило Повељу почасног грађанина, којом су му дата „сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају“.
Колики је био Вуков утицај на хрватски језик најбоље је објаснио Иван Броз, чувени књижевни историчар и лингвиста из друге половине 19. вијека.
Хрвати су одлуком Сабора преузели Вуков модел књижевног језика са свим елементима, укључујући и акценатски систем.
Неки лингвисти добили су задужење да ураде „инструменте“ тог језика и уџбенике.
Године 1892. Иван Броз издаје и штампа „Хрватски правопис“ у чијем предговору наводи да би се „све то могло назвати и српским правописом“.
Хрватски лексикограф Томо Маретић 1899. године издаје „Граматику и стилистику хрватског или српског језика“.
„Оно што је Цицерон за Латине, то је Вук за нас!“, записао је Маретић.
Вук је у Загребу имао улицу више од једног вијека, али је 1992. године преименована, пошто је у том периоду Хрватска раскидала све историјске везе са Србијом и Србима. /крај/нт
