Ауторски текст предсједника Републике Српске Срна преноси у цјелости:
ГРАНИЦА ПОСТОЈИ
Граница постоји, како она граница овјерена у Анексу 2 Дејтонског споразума, тако и граница докле нешто може ићи или докле се нешто може трпити, а када се мора рећи – ДОСТА. Граница постоји – не само као граница разграничења Републике Српске и Федерације БиХ, него граница постоји и у стрпљењу, толеранцији, у прихватању.
Граница по Анексу 2 Дејтонског споразума није само граница између двије државе – Републике Српске и Федерације БиХ од којих је у Дејтону настала „Босна и Херцеговина“. То је такозвана „држава“ али без одређења шта је по државној структури. Најближа дефиниција те и такве БиХ је да је то ентитет са међународно признатим границама и као таква чланица Уједињених нација.
Неодређену „БиХ“ чине Република Српска на 49 одсто територије предратне СР БиХ и муслиманско-хрватска федерација под званичним називом „Федерација БиХ“ на 51 одсто територије. Према дејтонском Уставу БиХ, Република Српска и Федерација БиХ као двије државе унутар дејтонског оквира, имају своје законодавне, извршне, и судске органе, своје војске и полиције, своје царине и своје граничне службе, своје порезе и своје финансије из којих финансирају оно минимално и неопходно на нивоу „БиХ“ што је прописано Анексом 4 Дејтонског споразума као Уставом БиХ.
„Држава БиХ“ по Дејтонском споразуму нема ништа, осим онога што јој дозволе и дају два државотворна ентитета. Дејтонска „БиХ“ има само три органа – Предсједништво, Уставни суд и Централну банку, све то са врло ограниченим и тачно побројаним надлежностима. Све остале ненаведене државне надлежности, функције и органи – припадају двјема државама – Републици Српској и Федерацији БиХ.
Граница између два државотворна ентитета постоји и јасно је прописана Анексом 2 Дејтонског споразума у коме пише: „Граница између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске („међуентитетска линија разграничења“) ће бити онаква каква је уцртана у географској карти која се налази у Прилогу“.
СРПСКА ЈЕ ДРЖАВА СРПСКОГ НАРОДА
Према међународном праву, народ је носилац суверености и из тога извире и суверенитет држава. Декларацијом од 9. јануара 1992. године, заснованој на плебисциту српског народа од 9/10. новембра 1991. године, српски народ у БиХ је основао своју политичку и административну јединицу у тадашњој Социјалистичкој Републици БиХ као једној од административно-политичких јединица тадашње СФРЈ.
Кориштено је право на самоопредјељење по тада важећем Уставу СФР Југославије у чијим основним начелима пише: „Народи Југославије полазећи од права сваког народа на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење, на основу своје слободно изражене воље итд“. Дакле, ријеч је о праву народа, (а не и република у саставу СФРЈ), да користи своје право на самопредјељење.
И бројни акти међународног права регулисали су питање права народа на самоопредјељење. Тако у Повељи Уједињених нација, као најважнијем документу међународног права, пише: „Развијање пријатељских односа међу народима који су засновани на поштовању начела равноправности и права народа на самоопредјељење“. У два међународна пакта који су постали и саставни дио Анекса 4 Дејтонског споразума – Устава БиХ, а то су Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Пакт о привредним, социјалним и културним правима из 1966. године, пише:
„Сви народи имају право на самоопредељење. На основу овог права, они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбјеђују свој економски, социјални и културни развој. Да би постигли своје циљеве, сви народи могу слободно да располажу својим богатствима и својим природним изворима, без штете по обавезе које проистичу из међународне привредне сарадње, засноване на принципу узајамног интереса и међународног права. Један народ не може ни у ком случају да буде лишен својих властитих средстава за живот.
Државе чланице овог пакта, укључујући ту и оне државе које су одговорне за управљање несамосталним територијама и територијама под старатељством, дужне су да помажу остварење права народа на самоопредељење и да поштују ово право сходно одредбама Повеље Уједињених нација“.
Како ово звучи у односу на неуставне одлуке Уставног суда БиХ донесене прегласавањем и договором троје страних судија са ОХР-ом, којима се српском народу у Републици Српској као међународно признатом државотворном ентитету српског народа, одузима пољопривредно земљиште, шуме, воде, рудна богатства, одузима право да располаже својим богатствима и својим природним изворима?
Звуче противзаконито и неважеће, јер су супротне императивним нормама међународног права и Устава БиХ. Још горе кршење права намјера је неизабраног странца, представника Њемачке, а не страна како прописује Анекс 10 Дејтонског споразума, да отме оно што Републици Српској као држави српског народа и свих других који са њим заједно живе, неприкосновено припада.
Припада јој по њеном државном статусу потврђеном (а не добијеном) Дејтонским споразумом, на 49 одсто територије БиХ која је настала тек 21. новембра у Дејтону, односно потписивањем Дејтонског споразума 14. децембра 1995. године у Паризу.
Република Српска је по Дејтонском споразуму и његовом Анексу 4 као Уставу БиХ, држава српског народа и свих који заједно са њим живе. То потврђују уставне одредбе по којима се бира српски члан Предсједништва БиХ и пет српских делегата за Дом народа Парламентарне скупштине на нивоу БиХ.
Државност Српске и српског народа не могу промијенити ни фалсификоване одлуке Уставног суда БиХ донесене прегласавањем српских и хрватских судија о наводној конститутивности свих на цијелој територији БиХ.
Надлежности које су након рата наметањем, преварама и подвалама отели Републици Српској и дали нивоу БиХ, нису уставне, јер није промијењен Устав БиХ. Зато су те бе-ха надлежности привременог карактера.
Дејтонска БиХ на коју је Република Српска пристала потписујући све анексе међународног уговора, није нам сметња и проблем. Напротив. Дејтонска БиХ омогућава мир, стабилност, развој. Проблем је противправна антидејтонска БиХ створена интервенцијама странаца, високих представника и Уставног суда БиХ која се данас показује као непотребна грешка и која генерише нестабилност. Таква антидејтонска БиХ потребна је само странцима да одржавају тензије у којима ће они бити важни, одређивати демократски изабраним органима шта требају радити, шта не смију радити, а све то без икакве одговорности. Та њихова антидејтонска БиХ иде путем распада и не служи ниједном народу ни грађанима у БиХ.
НИКО НЕМА ПРАВО МИЈЕШАЊА
Повеља Уједињених нација је најважнији документ међународног права, а тамо између осталог пише: „Ништа у овој повељи не даје овлаштење Уједињеним нацијама да се мијешају у питања која се по својој суштини налазе у унутрашњој надлежности сваке државе, нити су Уједињене нације овлаштене да од чланова захтијевају да се таква питања рјешавају на основу ове повеље“. Када ни Уједињене нације нису овлаштене да се мијешају у унутрашња питања држава чланица, онда то право никако немају треће државе. А треће државе су у БиХ окупљене у самозваном Савјету за провођење мира (ПИК), у ПИК-овом управном одбору, ОХР-у, али још више у канцеларијама неких амбасада у Сарајеву. Ти самозванци су дошли накрај пута. Одбијамо да признамо Кристијана Шмита, јер није изабран за високог представника у складу са Анексом 10. Дејтонског споразума по два основа.
ПРВО: Зато што је 10. марта 2021. године, одлучено: „Народна скупштина Републике Српске констатује да су у складу са Анексом 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, чији потписник је и Република Српска, само стране уговорнице надлежне да ‘траже постављање високог представника’. Република Српска не може прихватити наметање било које личности за високог представника, подсјећајући да је постављење високог представника условљено сагласношћу страна потписница Анекса 10 Дејтонског споразума.
С тим у вези, Народна скупштина Републике Српске сматра да су досадашња номиновања, избор и потврђивање високог представника, недовољно транспарентни, јер није уважавана неопходност консултација и прибављања сагласности страна, како је предвиђено Анексом 10. Ово представља довољан основ за одбацивање било ког именовања високог представника без процедуре предвиђене Анексом 10.
Народна скупштина Републике Српске сматра да је коначно дошло вријеме да Босна и Херцеговина са своја два ентитета и три конститутивна народа, преузме одговорност за властити развој у складу са Дејтонским споразумом и међународним правом које је интегрални дио правног система БиХ.
Ако то не буде на дневном реду у скорије вријеме, треба покренути разговоре о мирном разлазу, у складу са Повељом Уједињених нација која гарантује сваком народу право на самопредјељење и Међународним пактом о грађанским и политичким правима и Пактом о привредним, социјалним и културним правима, који су по Анексу 1 на Анекс 4, саставни дио Устава БиХ“.
ДРУГО: Самозванац Кристијан Шмит није ни кандидован од страна потписница Анекса 10, већ од Њемачке?! Тако да га ни Савјет безбједности УН није могао потврдити као високог представника. Треба рећи да је име Кристијана Шмита било на дневном реду засједања Савјета безбједности 21. јула 2021. али није потврђен као високи представник, јер је добио само два гласа, док је 13 чланица било уздржано.
ЕНТИТЕТИ У БиХ СУ ДРЖАВЕ, А БиХ ТО НИЈЕ
Иако назив „ентитети“ има широку дефиницију, у овом случају несумњиво је да се ради о државама – саставницама БиХ као државне заједнице. То потврђује и Европска комисија за демократију путем права – (Венецијанска комисија Савјета Европе), мишљењем под бројем 337/2005 усвојеним на 63. сједници од 10/11. јуна 2005. године. Венецијанска комисија је разматрала сљедеће питање: Да ли су анекси 4 и 6 Општег оквирног споразума за мир у БиХ, једнострани акти Босне и Херцеговине или међународни споразуми? У наведеном мишљењу, Комисија је између осталог закључила:
„Суштинске обавезе садржане су у анексима: стога је јасно да је намјера страна Општег оквирног споразума била да он буде само оквирни споразум, док би анекси уређивали његову суштину. Комисија примјећује да се и сам Уставни суд БиХ обраћао Венецијанској комисији за тумачење Устава (Анекса 4). Комисија је мишљења да анексе Оквирног споразума треба сматрати његовим саставним дијелом, те се морају сматрати међународним уговорима. Њихов карактер или тумачење се, стога, руководе међународним правом, нарочито Бечком конвенцијом о праву међународних уговора“.
Приоритет међународног права потврђује и Уставни суд БиХ у Одлуци 5/98 у којој између осталог наводи: „За разлику од устава многих других земаља, Устав БиХ у Анексу 4 Дејтонског споразума је саставни дио међународног споразума. Стога се члан 31 Бечке конвенције о уговорном праву – која утемељује општи принцип међународног права, а ти принципи су према члану 3.3.(б) Устава БиХ „саставни дио правног поретка Босне и Херцеговине и ентитета“ – мора примјењивати у тумачењу СВИХ његових одредби, укључујући и Устав БиХ“.
Дакле, Бечка конвенција о праву међународних уговора се односи и на међународни Дејтонски споразум. Чланом 34. те Конвенције прописано је да уговор (у овом случају Дејтонски споразум) не ствара за трећу државу ни права ни обавезе без њеног пристанка, а чланом 35. „обавеза за трећу државу настаје из одредбе једног уговора ако стране уговорнице тог уговора намјеравају да путем ове одредбе створе обавезу и ако трећа држава изричито писменим путем прихвати ову обавезу“, затим чланом 36. по коме „право настаје за трећу државу из одредбе једног уговора ако стране уговорнице тог уговора намјеравају да путем ове одредбе дају такво право било трећој држави или групи држава којој она припада, било свим државама, и ако трећа држава на то пристане“.
Стране потписнице Дејтонског споразума и његових 11 анекса нису дале никакво писано право ни обавезу трећим државама, па ни ПИК-у као самозваном Савјету за имплементацију мира ни његовом Управном одбору. Зато би било корисно да се страни амбасадори у Сарајеву почну придржавати једне друге Бечке конвенције, оне о дипломатским односима, која чланом 41. забрањује мијешање дипломатским представницима у унутрашње ствари државе у којој су само амбасадори и ништа више.
КАЗНИТИ КРШИТЕЉЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Република Српска припрема документацију која ће послужити за тужбе путем пријатељских држава пред Међународним судом правде и Међународном кривичном суду за кршење међународног права и међународног дејтонског споразума. Тужбе ће бити и пред судовима појединих држава против њихових држављана, али и пред домаћим судовима против саучесника и помагача, као и оних који раде у радним групама непостојећег ОХР-а.
