Потом је професор Задарске богословије, прота Јован Вучковић, са поменутим свештеницима одслужио парастос Филипу Вишњићу.
“После узимања наворе свијет се упути ка гробљу Грчанском и по пољу око гробља/…/народ се стискао једно уз друго, да орах не би пао на земљу са оних дрвета, на која се беху начичкали момци да боље прегледе светковину. У то се указа крај споменика прота Вучковић с епитрахиљем и с крстом у руци, откри споменик красним српским пешкирима застрт и освети га уз складно појање певачких друштава”, описује “Стражилово”.
Умољен од друштва “Зора” као њен бивши члан, слово о Вишњићу, значају српских гусала и народних пјевача, говорио је професор Карловачке гимназије Радивоје Врховац. Послије говорника хорови отпјеваше Јакшићеву “Падајте браћо”. У име Краљевске академије овом чину су присуствовали Милан Кујунџић-Абердар и Јован Жујовић, Матицу српску су представљали Светозар Савковић и Миша Димитријевић, а Српско народно позориште А. Хаџић. Ту су били и представници многих културних и патриотских друштава, прије свих “Зоре” из Беча, “Србадије” из Граца, “Кола младих Срба” из Пеште и многи други. Прочитани су и бројни поздравни телеграми, њих преко четрдесет. Било их је из Русије, Чешке, Аустрије, Бугарске, Француске, Румуније, као и многих српских мјеста и градова. Своје телеграме су послали и многи угледни појединци, као митрополит дабробосански Сава Косановић и други.
Сам споменик је повисок гранитни обелиск, на којем су уклесане ријечи: ГРОБ ГУСЛАРА – ПЕСНИКА ФИЛИПА ВИШЊИЋА, КАМЕНОМ ГА ОБЕЛЕЖИ СРПСКИ НАРОД 1887, подно текста уклесане су гусле, а испод њих стихови Змај-Јованови: “Благо гробу, и у тами што се сјаји, / где кандило припаљују нараштаји! / Кандило је жар, што српске груди краси; / Вишњић га је чувао да се не угаси. / Ми ти гробљу камен дасмо. То можемо / венац прави твојој слави – јоште дугујемо.”
На врх споменика постављена су четири вијенца на чијим је лепршајућим свиленим тробојкама писало да их положише Српска краљевска академија, шабачка омладина, затим земљаци из општине Брчко из Босне те представници општине Дивош. До краја дана услиједило је велико народно весеље уз пјесму и коло: “Час ситно сремачко, час шумадијско, час босанско”, закључује извјештај “Стражилово”.
Богиње и сљепило
Филип Вишњић родио се 1767, прије равно 255 година, у добростојећој породици Вилића у мајевичком селу Трнови. Оцу му бјеше име Ђорђе, звани Стојан, као што су му и мајку Марију у селу звали Вишња, по којој ће касније узети ново презиме. Ускоро многе несреће падоше на главу овом дјетету. Прво му умрије отац па се мајка преуда у село Међаше код Бијељине и поведе нејаког Филипа. У осмој години прележа велике богиње, од којих оста трајно слијеп. Упркос томе често је ишао својим Вилићима у Трнову, све док их не задеси зла коб. Када пролише беговску крв у заштити части својих жена, Турци у освети посјекоше све мушке чланове породице. Ускоро Филипу умрије и мајка па несрећни слијепи младић, оставши без заштите ближих сродника, од љуте невоље крену као слијепи гуслар зарађивати за живот. Испочетка је гуслао по оближњим мјестима, обилазећи цркве и народне саборе те ханове и крчме пјевајући Марка и Милоша, Новака и Радивоја.
Временом се са два слијепачка штапа отискивао и на дужа путовања широм Босне, Херцеговине и Црне Горе па све до Скадра. Мучан и тегобан био је тај живот тумарања по беспутним врлетним и негостољубивим предјелима, какви су неријетко били и људи које је сретао. Вишњић је био надарен гуслар и брзо је памтио пјесме, које би успут само једном чуо. И виђенији Турци – потурчењаци тражили су да им гусла о њиховим газијама и јунацима, јер су, осим језика, баштинили и дио старе епске традиције, народа из којег су потекли. Тако он ускоро изблиза упозна и муслимански свијет, адете, односе, али и најчувеније прваке њихове. Негдје око 1798. Филип се ожени од рода Ћуковића, Настом званом Бијела, која му роди шесторо дјеце, од којих стасаше само син Ранко и кћи Милица.
Четврте године откако Ђорђе из Тополе подиже Србију, његова војска 1809. провали и у Босну да би се и тамошњи Срби избавили ропског мрака. Но, нажалост, надирање Турака од Ниша присили вожда да те снаге, у којим бијаше и многи Срби из Босне, врати на Мораву. С њом заједно пређе и велики број народа да не би страдао од турске освете. Тако и Филип са женом и дјецом пређе у Подриње. Нашавши се у вртлогу устанка, стално је боравио по српским шанчевима и војничким становима, соколећи војску на јуначки подвиг. Четири године ће пјевати борцима, војводама, па и самом вожду, добијајући од њих, не само награде већ и признање за своје дјеловање. Посебно га је пазио Стојан Чупић, код којег у Ноћају и породицу смјести.
Кад Турци опсадише Лозницу нађе се Вишњић у крвном колу једне од најжешћих битака устанка. Матија Симић је казивао да је Филип на шанцу гуслао кликћући косовске јунаке, дајући невиђени полет и жестину српским јуришима. Временом и Турци научише да је за њих лош знак кад чују гусле на српском положају, јер ће се каури тући срчано док једнога тече у животу. Јуначко жртвовање и надљудска борба српских ратника са много бројнијим турским злицама и укољицама узбуркаше крв Филипову и његова душа снажно и славно пропјева, плетући ловоров вијенац новим витезовима. “Удар нађе искру у камену” (Његош).
Лијепо рече мудри прота Матеја Ненадовић: “У којем се народу појаве јунаци и људи заслужни за отачаство, тај народ ће родити и оне људе који ће њихова дела описати”.
И сагледа Филип својим широким духовним видом сав хероизам и замах српске револуције па поста њен поетски хроничар. Његова пјесма се рађала ту, одмах, на крвавом бојном пољу, и одмах провјеравана и потврђивана од живих учесника “јес тако било”. Кроз његово гуслање струјао је и бол и надање цијелог народа. Вишњић се старао да му пјесме поред истинитости имају јак мотивациони карактер, са епском херојском нотом. Између гуслања слушао је препричавања учесника или оцјене о нечијем јунаштву и мудрости. Такав поступак захтијевао је прикупљање великог броја фактографских података и њихово укрштање. У његовим пјесмама, са око 5.000 стихова, нашло се и 320 потврђених личности и мјеста.
Хомер и Хорације
Послије пропасти устанка пређе са породицом на аустријску страну у Срем и настани се у селу Грку. Испочетка је живио код неког Гаје Ноћајца, а кад му умрије жена, пресели се код рођака Манојла Радишића. Филип ту мирно проживи двије деценије.
Зимовао је у селу, а љети би без водича са коњем и таљигама гуслао обилазећи Срем, Бачку, Славонију и Банат, а једном стиже и до Темишвара. Филипов син Ранко, писмен, танковијаст младић, био је надстојник у трговца Трифуна Савића, а кћи Милица, звана Манда, се удала за граничара Белића. Нажалост, њих двоје не поживјеше дуго иза оца, који заувијек склопи очи ту у Грку 29. децембра 1834. и би од мјештана тихо ожаљен и сахрањен. Дрвени храстов крст, највећи у сеоском гробљу, сачини му Петар Буквић и на њега уреза гусле.
Митрополит Стратимировић, кад чу за Филипову “пјеванију”, поручи по њега у Кулпин 1816. и лијепо га прими и дарива. Српски пјесник и архимандрит шишатовачки Лукијан Мушицки више пута је угостио Вишњића, зближивши се са “деда-Филипом”, о чему је оставио и драгоцјене забиљешке. Неки су то назвали сусретима српског Хомера и српског Хорација, како су звали Мушицког. У Шишатовцу га је срео и Вук Караџић 1815, којом приликом је записао његових 13 пјесама из времена Карађорђа, као и четири старе њиме прерађене.
Вишњић је био човјек импресивне фигуре и упечатљива умјетничка личност. Својом маркантном појавом и достојанственим држањем остављао је необично снажан утисак на слушаоце, док је карактеристичним начином извођења, озбиљно и свечано, али са жаром доносио пјесму. Забачене главе испод стрехе густих обрва као да је упирао поглед нагдје далеко изнад глава публике, да би тамо видио оно што они окати не могу сагледати. Његова крупна фигура, са дугом просиједом косом и густим брцима, панулим на прса док му јабучица игра под грлом, дјеловала је скоро митски. Својим наступом, што му је и била жеља, он би код публике увијек прије изазивао поштовање, него сажаљење према убогом слијепцу. Подсмијевао се многим слијепим гусларима, који нису пјевали јуначке пјесме већ само богорадили: “Удијелите, подарујте, обрадујте”.
Имао је јако развијен осјећај мјере, био је истинољубив и објективан, морално досљедан и непоткупљив. Једном је тако одбио да прими као дар краву да би опјевао једног недостојног човјека, што потврђује и Мушицки: “Певао је не у корист своју него у корист народа свога, лепим српским народним говором”.
Непоновљиви народни пјесник и гуслар, својом мисаоном дубином је задивио и надахнуо Вука, Сима Сарајлију, Његоша, Андрића и многе друге. Копитар га је називао српским Хомером, а Герхард Геземан га назива посљедњим аедом Европе. (Аед, Аоидос – старогрчки пјевач јуначких пјесама; пјесник). Био је човјек јаке индивидуалности, пјесничка личност изузетног дара и стваралачке моћи, што му је омогућило да пјевање и епско “стихотвореније” уздигао до звјезданих висина.
Захваљујући њему и сличнима гуслари су постали уважене личности, једна врста просветитеља, усмених књижевника. Дали су гуслама оно мјесто које им је увијек припадало, да као неодвојиви дио српског бића буду мјера његове етике, чојства и јунаштва, витешко надахнуће и чувар части и достојанства Србиновог. И нико им не може порећи заслуге за одржање духа народног. Наравно да није случајно што је прво основано гусларско друштво на нашим просторима прије шест деценија понијело Вишњићево име, као што није случајно да се то десило у Сарајеву, граду у којем су се још прије 100 година почели одржавати велики гусларски сабори
Вишњићев стих “Србија се умирит не може” звони кроз историју и временом је постао порука и девиза многих генерација у борби за слободу и правду, све до данашњих дана. Вишњићеве пјесме су себи крчиле пут кроз вријеме и покољења, пробивши се тако и до нас као зрака јаке свјетлости. Оне су позивале на отпор, васпитавале, указивале на дужност и профилисале национални идентитет.
