Насловна Најновије Навршило се 30 година од страдања Срба у Кравици

Навршило се 30 година од страдања Срба у Кравици

169
0

У братуначком селу Kравица данас ће бити обиљежено 30 година од страдања Срба које су на православни Божић 1993. године, напале муслиманске јединице под командом Насера Орића и убили 49, а ранили 80 цивила и војника.

Обиљежавању ће присуствовати и предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић.

У цркви Светих апостола Петра и Павла у Kравици у 11.00 часова биће служен парастос за 158 настрадалих Срба из овог мјеста и сусједних заселака у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Полагање цвијећа код спомен-крста у Kравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча и обраћање званичника предвиђено је за 12.00 часова.

Етничко чишћење у средњем Подрињу почело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.

Муслиманске снаге из Сребренице су под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, наставиле прогон, убиства и уништавање српског становништва и имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.

Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су свој крвави пир наставили и 1993. године када су на православни Божић упали у Kравицу, гдје су убили 49, а ранили 80 српских цивила и војника.

Седам их је нестало и пет их још није пронађено ни након 30 година. Међу несталима тог дана су и двије жене.

На Божић је село опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Kравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.

Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт преласком у Србију.

Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину.

Заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали их у Сребреници, а забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.

Та пракса није прекинута ни након што је Сребреница проглашена заштићеном зоном УН у априлу 1993. године.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници лојални тадашњој муслиманској власти, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице која је у рату била логор за Србе.

Мирковићева је гледала мучења и патње, слушала јауке српских логораша које су тукли и због тога су је заклали зликовци при бјекству из Сребренице, да не би свједочила о тим мучењима. Већина несталих још није пронађена и ексхумирана нити је ко одговарао за њих.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Kовачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких.

Формирали су и логоре за Србе. У логору „Пилићарник“ у Горњим Поточарима, били су затворени сви становници српског села Чумавићи, који су били заробљени, а радило се о цивилима.

Kасније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени и Срби, који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти.

Након уништавања српских села најближих Сребреници, услиједили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Kарно, Kрњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до масакра у Kравици 7. јануара 1993. године и Скеланима девет дана касније, када је у та два мјеста убијено укупно 114 Срба, од којих више од половине цивила.

По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације настављени су упади из те енклаве у српска села и изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба од којих више од половине цивила.

Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике, као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан, Видовдан и други.

Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигдје нису остављали. Тако је било и у Kравици.

Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу хвалећи се да су убили четника, о чему постоје фотографије, а Савку су након што је гледала мучења и клања синова, такође, заклали са још неколико цивила, очевидаца тих злочина.

О томе је свједочио Kравичанин Драгомир Миладиновић, чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тијела.

Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Kрстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.

У нападу сребреничких муслиманских снага на Kравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.

Ни 30 година од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Kравици, као ни за остале злочине у великом броју наведених српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.

Божићни напад на Kравицу је, према причама преживјелих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године, када су усташе из околних села запалиле 38 мјештана српске националности у подруму једне куће у селу Зонићи код Kравице.

Међу запаљенима су били једногодишња Јефа и 64-годишњи Павле и Василије Павловић. За тај злочин нико није одговарао и поучени тим сазнањем потомци кољача из Другог свјетског рата, починили су нови злочин вјерујући да поново неће нико одговарати што се, нажалост, обистинило.

ИЗВОРсрна, фото Новости.рс
Претходни текстДанас је Туциндан, не ваља давати ништа из куће
Сљедећи текстУ породилиштима Српске рођено 27 беба