У удаљеном сребреничком српском селу Крњићи данас је служењем парастоса и прислуживањем свијећа за покој душа убијених, код спомен-обиљежја у порти Цркве Светог пророка Илије обиљежено 30 година од страдања 24 српска цивила и војника из овог села, од којих је 17 убијено на данашњи дан 1992. године.
Цвијеће уз спомен-плочу постављену на црквеном зиду положиле су делегације општине, Борачке и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила и Удружења ветерана Републике Српске из сребреничке општине.
„Крњићи су једно у низу сребреничких села у којима су муслиманске снаге починиле стравичне злочине и извршиле етничко чишћење, које су на овом простору започеле у априлу 1992. године“, изјавио је предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић.
Он наглашава да за те злочине још нико није одговарао, али да се мора истрајати у тражењу правде за све невине жртве и да се не смију заборавити стравични злочини почињени у овом селу и на цијелом подручју сребреничке општине да се не би поновили као у прошлом рату.
„На нама је да преносимо потомцима истину о злочинима и остаје обавеза и аманет да истрајемо у борби за истину и правду, те да они који су починили злочин одговарају“, поручио је Којић.
Злочин над српским становништвом у Крњићима починиле су муслиманске снаге из Сребренице и околних села.
Бивши борци и преживјели сродници убијених Срба из овог села још једном су поновили да за злочин над њиховим најмилијим још нико није одговарао, али да тиме ово страдање неће пасти у заборав, јер се прича о жртвама преноси на млађе генерације, да знају и да не дозволе да им се нешто слично понови.
Радовану Симићу су масакрирали осамдесетогодишњег дједа Илију, кога су са штапом у руци и шајкачом на глави затекли у кући. Тог 5. јула у овом селу су свирепо убијени његов брат Вељко и рођаци Недељко и Драгутин.
Чланове породица убијених, како истичу, највише боли неправда јер су међународно и правосуђе БиХ остали глуви на ове злочине.
Они су и ове године поновили да Тужилштво БиХ и Суд БиХ, као и Институт за тражење несталих БиХ треба укинути или да Република Српска престане финансирати њихов антисрпски рад и једностран приступ ратним злочинима.
Породице убијених Срба сматрају да тако треба спријечити финансирање настајања лажне историје у којој ће правосуђе на нивоу БиХ нерадом и тенденциозно прикрити многе злочине над Србима који се неће ни помињати јер случајеви нису судски процесуирани.
Кобног 5. јула у Крњићима су џелати убили осамдесетогодишњег непокретног учитеља у пензији Васу Парачу, чије је тијело спаљено на ватри коју су у кући наложили његови бивши ученици.
Неке од жртава пронађене су тек 15 и више дана након убистава.
Преживјели мјештани Крњића причају да су тог трагичног дана, осим учитеља Васе, убијени и директор школе Раде Тримановић, старица Сока Вујић, а свештеник Бобан Лазаревић убијен је у тренутку док је обављао вјерски обред.
Међу убијенима било је шест жена.
Напад муслиманских снага на Крњиће почео је око 10.00 часова док су мјештани били у својим кућама. Тог дана су опљачкане и попаљене све куће, школа, задружни дом и други објекти, а црква у овом селу је оскрнављена. Убијени су сви Срби који нису могли побјећи.
У Крњићима је до рата било четрдесетак српских домаћинстава и у ово село још се није вратила ниједна породица јер нема никаквих услова за повратак. Локални пут је у лошем стању, а није било средстава и помоћи за обнову кућа. Преживјели мјештани овог села расељени су већином по Србији и мањи број их је у Скеланима.
