На данашњи дан прије 33 године (18. маја 1993. године), на сарајевском мосту Врбања, а данас Мосту Суаде Дилебровић и Олге Сучић, погинули су Бошко Бркић и Адмира Исмић.
Убијени су снајпером приликом преласка моста, нељудски, биједно, с’ леђа…, у покушају бијега из ратног Сарајева и остављени да мртви, у загрљају, леже на врелом сарајевском асфалту, а њихова прича потресла је цијели свијет.
Свједоци кажу да је први метак оборио Бошка, након чега је рањена Адмира допузала према њему и загрлила га, а онда је и она убијена. Њихова тијела су осам дана лежала на мосту, а у том периоду је настала фотографија аутора Марка Х. Милштајна, која је обишла свијет.
Двије стране су се осам дана расправљале ко ће преузети тијела, међусобно се оптужујући за смрт Бошка и Адмире.
Иако је све било договорено, ничију земљу од неких стотињак метара, којом су требали прећи на српску страну, контролисало је најмање четири, пет војски. Цацо, МУП, специјалци, ХВО, ВРС, Алексићеви четници… Ваљало је све то увезати! Ипак убијени су с леђа’, са муслиманске стране и то највјероватније и најближе истини, од злочиначке руке снајперисте специјалне Алијине јединице “Шеве“.
Родитељима није хтио помоћи ни УНПРОФОР. Након осам дана, српска полиција је – извукла њихова тијела из „хуманих разлога“, али су поједини свједоци признали да су тијела Бошка и Адмире сајлом извлачили муслимански заробљеници.
У српској војној мртвачници били су заведени као бројеви – 250 и 251.
Српска страна је одбила жељу родитеља да се дјеца сахране у Сарајеву. Сахранили су их на војном гробљу у Лукавици. Бошкова мајка је Адмирин ковчег покрила џемпером који је исплела за њу.
Одмах након рата, 1996, сахрањени су поновно. Заједно! На гробљу “Лав“ у Сарајеву.
Као Србин и Бошњакиња, Бошко и Адмира су постали симбол ратног Сарајева, највише због начина на који су њихови животи окончани, у вјечном загрљају, без обзира на околности и рат који се дешавао око њих.
Прича о жртвама сарајевског ратног лудила, овјековјечена је бројним текстовима у свјетским медијима, али и кроз филмове, пјесме и друга дјела.
Најпознатије умјетничко дјело повезано са причом о Бошку и Адмири, у БиХ је пјесма послијератног/сарајевског „Забрањеног пушења“, објављена 2013. године.
Стихови ове пјесме требали су се наћи и на споменику Бошку и Адмири, који је најављен 2023. године, али никада није направљен, ни постављен на лијевој обали Миљацке, како је тада речено из Општине Центар. Након најаве, ова општина се касније није оглашавала о статусу пројекта.
И није вам труд био узалуд, свирачи ! “Сарајевски“, а наши Ромео и Јулија и прича о њиховој љубави, живјеће вјечно!
