Радмила Николић из засеока Брана Бачићи код Кравице у свједочењу за Меморијални центар Републике Српске говорила је о страдању супруга Бранка Николића, брата Радомира и стрица Милутина Милошевића, у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату.
„Кад изгубиш брата, мислиш да веће несреће нема. А онда, три године касније, изгубиш и мужа. Човјек више не зна одакле да скупља снагу“, истакла је Николићева.
Она је испричала да је први тежак ударац породица доживјела када је погинуо њен брат Радомир Милошевић, који је страдао у засједи у рејону Глогове.
Радмила каже да је брат био дружељубив, да је волио људе, фудбал и пјесму, те да је био човјек који је цијенио слободу и свој завичај.
„Брат је имао два мала сина, од којих је један имао свега неколико мјесеци када је остао без оца. Овај млађи га није ни упамтио. Старији се сјећа само понечега – љуљашке испред куће и очевог камиона“, навела је Николићева.
Најтеже је, каже она, било гледати њихову мајку која до посљедњих дана није престала да плаче за сином, сваке недјеље је ишла на гробље, носила цвијеће и палила свијеће.
„Трагедија се ту није завршила, у мају 1995. године погинуо је и мој супруг Бранко Николић. Тога дана кренуо је из смјене на обезбјеђењу рудника са породицом у Кравицу, гдје је требало да буде откривен споменик мом брату Радомиру“, истиче Николићева у свједочењу.
Николићева свједочи да њен супруг Бранко до Кравице није стигао, јер је на Руповом брду колона упала у засједу у којој је убијено пет српских бораца, међу којима и Бранко Николић.
Радмила каже да су касније слушали различита свједочења о том нападу и да су помињана имена лица која су у њему учествовала, али да до данас нико није одговарао за убиство њеног супруга.
Послије његове погибије Николићева је остала сама са тројицом синова, а најмлађи је имао годину и по дана.
Николићева наглашава да је, поред властите боли, најтеже било гледати како дјеца одрастају без оца и како њена мајка свакодневно тугује за сином.
„Срце те боли и за дјецом што пате, и за мајком што плаче, а највише за онима којих више нема“, навела је Николићева.
Она данас живи окружена својим синовима и унучадима и каже да вријеме не може избрисати сјећања нити ублажити бол, али да јој снагу даје породица и успомена на брата и супруга.
„Пожелим својим синовима само једно – да буду као њихов отац. Да буду добри људи, да воле своје и да никоме не учине зло. За мене је највећа жеља да се рат више никада никоме не понови“, закључила је Николићева.
Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата.
Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске.
Централна комеморација поводом страдања 3.267 Срба средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку „У Братунац се не зове, у Братунац се иде“.
