Протеклог другог августа, на сам дан Светог пророка Илије у јахоринском селу Улобићу, уз присуство најближе родбине, освећена је спомен-чесма и одржан парастос четворици Мијовића, који страдаше у Другом свјетском рату као припадници краљеве војске, односно Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО). На чесми су уклесана имена тројици рођене браће Драга, Риста и Манојла и њиховог првог рођака Петра. А овај прелијепи споменик су подигли унуци Драган и Боро Мијовић још 2020. године, али због короне и изостанака неких чланова породице који живе у иностранству освећена је тек ове године од стране надлежног пароха Његослава Јелисића. Иначе, током деведесетих многи чланови породице Мијовић се раселише на разне стране, чак и у прекоморске земље, али се добар дио њих окупља управо за Илиндан којег од давнина прислужују, а свети Јован Крститељ им је крсно име.
Фото: Уступљена фотографија
Преносимо вам дио приче о страдању поменуте браће и рођака коју је под насловом „Црвени терор“ у свом броју 55 за 2020. годину објавио лист Епархије Дабробосанске „Дабар“.
– Крајем априла 1945. године припадници ОЗНЕ са кућног прага су одвели, а касније на непознатом мјесту погубили тројицу браће Мијовића: Драга, Риста и Манојла. То су били дани најжешћег „црвеног терора“, када се одмах по ослобођењу Сарајева, без закона и суда, обрачунавало са пораженом страном, прије свега са припадницима Југословенске војске у отаџбини (усташе су се већ биле повукле заједно са Нијемцима). КНОЈ и ОЗНА су журили да прије успоставе било каквих судова, по кратком поступку ликвидирају све оне који су били за монархију и демократски поредак, тим више што су и неке савезничке западне земље заговарале рестаурацију демократског државног поретка у Југославији, какав је био до избијања рата.
Мијовићи су били узорни домаћини из јахоринског села Улобића, гајили су добру стоку и имали приватне пилане за резање дрвене грађе. За њихова имена се нису могли везати никакви ратни злочини, а њихов једини гријех је био ваљда тај што су, као припадници ЈВуО, бранили свој крај од усташа како њихово село не би страдало попут сусједног Павловаца, гдје је од стране усташа у једној кући живо запаљено четрдесет двоје стараца, жена и дјеце. Дакле, по комунистима, њихов смртни гријех је био што су „отишли у четнике“. Наравно они нигдје нису „отишли“, већ су као војни обвезници под заклетвом испунили своју људску и патриотску дужност, па се по објављеној мобилизацији, јавили у своје јединице по ратном распореду. Њихова држава је била нападнута из вана и изнутра и они нису чекали бољшевичку команду из Москве да је почну бранити, већ проглас свог легитимног краља и владе. Узгред буди речено, то што је влада била у избјеглиштву није мјењало ништа, такву судбину је, не могавши се одупријети јачој сили, имала и она на Крфу током Првог свјетског рата. Срби су под њом задивили свијет борећи се до побједе, а у тој славној војсци ратовао је као добровољац и Јован Мијовић, који се у родне Улобиће вратио 1919. са двије ране, чином резервног наредника и медаљом. Јован је био из исте куће са Драгом, Ристом, Манојлом и Петром и њихов рођени стриц.
Али, ето, црвени побједници за те чињенице баш ни мало нису марили и њихова врхушка је кроз снажну пропаганду сву Краљеву војску, коју су у највећем дијелу сачињавали честити патриоти, прогласила за издајнике и слуге окупатора, како би унапријед оправдали све злочине према њима у крвавом братоубилачком рату. Циљ нису ни крили, требало је кроз оружани преврат, провести бољшевичку револуцију и силом преотети власт. Ту истину и историјску одговорност не може умањити чињеница да су истовремено водили и борбу против окупатора. Судбина браће Мијовића је типичан примјер обрачуна са идеолошким противницима, уз завођење окрутне страховладе. Но, када је у питању овај случај поменућемо и један значајан детаљ који се одиграо приликом самог хапшења. Наиме, један од официра ОЗНЕ, потакнут можда мрвом људскости или чистим прагматизмом, предложи у два наврата да најмлађи од браће – Манојле остане кући и избјегне смрт, ваљда да би се бринуо о њиховој многобројној дјеци, како и та „четничка копилад“ не би пала на терет држави. Манојле је то одлучно одбио ријечима: „Водите и мене, шта буде са мојом браћом, нека буде и са мном! Заједно смо били, па нек заједно и гинемо, ако је таква судбина!“
О њиховом коначном крају и гробном мјесту никад се није могло сазнати ништа поуздано, изузев да су на Илиџи провели неко вријеме у објекту „Топола“, гдје су свирепо мучени заједно са другим патриотима, оданим Крсту и Круни. Злочинци су око својих недјела озидали дебели зид ћутње. Иза браће је остало тринаесторо малодобне дјечице, која су у биједи и сиромаштву с муком одрастала и успут била изложена сталном подозрењу и притисцима нових власти. Под истрагу су привођене и дјевојчице од 12-13 година. Њихове мајке, живе мученице и велике хероине, имале су тешку животну драму дижући ту нејач, при чему су биле и хапшене и затваране, а затим одвођене на принудни рад на Купрес у тешким нељудским условима. Ко зна какве су све муке и понижења трпјеле, али су успјеле своју дјецу подићи као ваљане и честите људе и домаћине. Треба споменути да су и Османлије биле хуманије од Брозових власти, имали су закон по којем је било забрањено шиканирати жене и малодобну дјецу одметнутих хајдука. Касније су и други сељани затварани и добијали од три до пет година строгог затвора, неки су стари и болесни на дунавске барже вршили утовар и истовар камена и цигле.
Четврти страдалник Петар, брат од стрица Драга, Риста и Манојла, младић са тек зарудјелим брковима, био је такође „Краљев војник“, регрут са тек навршених осамнаест година, у Другој сарајевској бригади мајора Војислава Лукачевића. У јединици је провео тек три-четири мјесеца, када је на Мали Божић 1944. код села Околишта био од једног домаћина позван да се са још два друга мало почасти за празник. Комунисти су то сазнали и направили засједу из које га мучки убише, заједно са његовим другом, такође регрутом Мирком Кулином из требевићког села Клека. Невина крв ових дјечака, који ни мрава у животу нису згазили, обојила је смрзнути јануарски снијег. Петрова мајка, којој је до његовог рођења поумирало деветоро мале дјеце, никад се није опоравила од овог ударца. Младић је сахрањен у црквеној порти у Трнову, јер се до Улобића због високог снијега и мећаве није могло. Комунистичке власти су оштро запријетиле свештеницима да се не играју са животом и дозволе постављање надгробног биљега том „издајнику“. Убрзо је и сама хумка заравната и такво стање је потрајало све до Илиндана 2004. године, када је својм милошћу блаженопочивши митрополит дабробосански Николај званичним актом одобрио породици Мијовић скромно обиљежавање Петровог гроба.
Ето такво је то вријеме било у којем су „црвене партијске вође“ сматрале да су мало Срба током рата побили заједно усташе, Нијемци и партизани, те да су они још увијек најбројнији и најнепогоднији за нови поредак, па је стога потребно просути још доста српске крви. За дивно чудо, мање или више радикалну, исту политику је предходно имала НДХ, али и аустроугарски и турски окупатор. Комунисти су вјеровали да ће заливени невином српском крвљу темељи њихове државе бити још чвршћи, пошто ће свака „реакција“ бити згажена и гласа од себе неће смјети пустити. За егзекуторе су бирали врло често патолошке злочинце, који су просто уживали у том крвавом послу и били спремни убити и најрођенијег, само ако то партија нареди. А таквих случајева је било, и те како!
Ова прича је мали допринос развијавању тешког мрака изнад једног периода наше трагичне историје, кроз који је пролазио страдални српски народ заједно са својом Црквом, а на жалост на неким мјестима и данас пролази. Она је на трагу тешке борбе за истину, која се још увијек с муком пробија испод дебелих деценијских наслага лажи, због којих су бројни честити људи, мученици и послије смрти убијани пропагандом, која им је ставила печат издаје и злочинства. Има ли краја тој неправди? Многа мјеста бруталног црвеног терора и злочина у околини Источног Сарајева још нису обиљежена попут Папазовог гаја и Брестовца у Крупачким стијенама и других. Док су четницима приписивали разне непостојеће злочине, властите су крили као гуја ноге. Међутим комунистички хроничари су избјегавали да пишу и о многим усташким злочинима над српским народом, па се рецимо тако у обимном тротомном зборнику историјских сјећања „Сарајево у револуцији“ на укупно 2473 стране нигдје не спомиње поменути злочин у селу Павловцу, као ни злочини Францетићеве легије у Требевићким селима на Никољдан 1942.
Неки тобожњи хуманисти кажу да то не треба потезти због живих потомака тадашњих егзекутора ОЗНЕ и УДБЕ, јер ће тиме бити повријеђена њихова осјећања, а да ли се ико питао шта је са потомцима рецимо поменутих Мијовића?! Шта је са осјећањима њихове дјеце и унука који су од најранијих школских дана, а потом деценијама слушали да су им очеви и ђедови били злочинци, издајници, слуге окупатора, народни непријатељи итд, а да при том нису знали ни гдје су гробови њихових најмилијих? Имају ли они право на моралну сатисфакцију, трпјели су разне неправде, тешко уписивали одређене школе и добијали боље послове, посебно у државној администрацији, јер све што је боље било је резервисано за „дјецу наших другова“.
Да ли је коначно дошло вријеме да и жртве комунистичких злочина добију пијетет и заслужено име патриота и антифашиста, какви су у највећој већини били припадници краљеве војске.
Сматрамо да је потребно обиљежити сва мјеста комунистичких и свих других злочина и чак школску дјецу доводити ту на часове историје да би се упознала са стравичним посљедицама братоубилачког рата, који је вођен из идеолошких разлога, боље речено у борби за преузимање власти. Све с циљем да се тако нешто више никад не понови нашем народу!
Из пера Драгана Мијовића потекли су стихови умјесто вијенца и свијеће на знане и незнане гробове његових предака мученика:
П О М Е Н
(сјенима Драга, Риста, Манојла и Петра)
Антихристи и зли изрод људски
сјатише се с мржњом да укину
Бога, правду, кућу и слободу,
част и живот, мученом Србину.
Ви смјело мач дигосте, бранећи род
и нашу распету Отаџбину,
љути мач, страшни завјет предака,
најскупље што Србин оставља сину.
Због те вјерности Крсту и Круни
крвник вам тајну намјени раку,
душе вам на небу засвијетлише,
а кости несташе у црвеном мраку.
Увјек нам поносом надима груди
то што се вашим можемо звати,
славећи Претечу и Громовника,
и вама ћемо се навјек клањати.
Ми смо крв ваше вруће крви,
на биљег душману и ми смо стали
када се орио глас бојне трубе,
ниђе вас нијесмо обрукали.
Још од Павлових косовских рана
књига је наша крвљу печатана,
Мијо је пренесе са Бањана,
а Јован преко Кајмакчалана.
Око тог слова вазда се куписмо
ко у планини горски вуци,
и вас четири с тим у крв угазисте,
ко с крсташем барјаком у руци.
У том је предању снага нашег братства,
из њег аманет праотаца рече:
Не дајте брата, вјеру и образ,
док једног од вас на земљи тече.
