У Градишци и Београду у понедјељак, 1. маја, биће обиљежено 28 година од страдања Срба у Хрватској у злочиначкој акцији „Бљесак“, којом је за само 36 часова из Западне Славоније у планском удару хрватске војске протјерано 15.000 Срба, а убијено 283, саопштио је Документационо-информативни центар „Веритас“.
У Градишци ће бити служен парастос, положени вијенци и цвијеће, а предвиђено је и обраћањем званични код спомен обиљежја, с почетком у 10.30 часова, док ће у Београду у 11.00 часова бити служен парастос у цркви Светог Марка и положено цвијеће у Ташмајданском парку, на спомен плочу страдалим Србима.
„Веритас“ у саопштењу подсјећа да је злочиначка акција „Бљесак“ изведена 1. и 2. маја 1995. године и указује да су хрватски и хашки суд осудили велики број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за разне ратне злочине, док хашко тужилаштво никада није отворило интензивну истрагу за злочине у „Бљеску“.
У саопштењу се указује да је пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.
„Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 28 година постављамо иста питања – ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?“, навели су из „Веритаса“.
Под кодним називом „Бљесак“ хрватске оружане снаге су 1. маја 1995. године, извршиле агресију на српску област Западна Славонија, у саставу Републике Српска Kрајина, у вријеме када је ова област била под заштитом УН /УНЦРО – Сектор „Запад“/.
Против западнославонских Срба, односно око 15.000 житеља и око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага.
Заштитне снаге УН, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје „штићенике“ на милост и немилост агресору, подсјетили су из „Веритаса“.
Сјећајући се Јасеновца из 1941. и Пакрачке Пољане из 1991. године, народ Западне Славоније кренуо је у егзодус према Републици Српској.
На путу према „мосту спаса“ на ријеци Сави, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци, а рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.
У овој акцији су, према „Веритасовим“ подацима, погинуле и нестале 283 особе, укључујући 114 цивила /40 одсто/, а међу жртвама је 56 жена /20 одсто/, осморо дјеце до 14 година /три одсто/ и и 75 особа преко 60 година старости /27 одсто/.
Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 172 особа или 61 одсто, док се као нестали води још 111 особа или 39 одсто, међу којима је 48 цивила, укључујући и 22 жене.
Од посмртних остатака 148 жртава из групних гробница, до сада их је 120 идентификовано.
И кад се идентификују ексхумирани а неидентификовани, њих 28, остају непозната гробна мјеста за 83 посмртна остатка или 29%, указали су из „Веритаса“.
Око 1.450 припадника Српске војске Kрајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину.
Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба, на дугогодишње казне затвора за разне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту.
Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена.
Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око 1.500 људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.
Савјет безбједности УН Резолуцијом 994 од 17. маја 1995. године од Хрватске је затражио да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. године.
ИЗ „Веритаса“ су додали да је Хрватска игнорисала ову резолуцију, јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере за неиспуњавање обавеза.
Све ове чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што Хрватској ни Савјет безбједности никада није увео санкције, зато што је као чланица УН извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.
Али, зато је Хашко тужилаштво већ 25. јула 1995. године, оптужило тадашњег предсједника Републике Српске Kрајине Милана Мартића, да је 2. и 3. маја 1995. године, „за одмазду издао наређење војним органима Републике Српске Kрајине да гранатирају Загреб“, усљед чега је погинуло шест цивила.
Он је оптужен да се при томе „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“ и осуђен је правоснажно на 35 година затвора.
Пред правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.
У августу 2021. године из Тужилаштва БиХ у Хрватску је упућена замолница о уступању кривичног гоњења против 14 хрватских команданата који су учествовали у акцији „Бљесак“, иницирано кривичним пријавама Центра јавне безбједности Бањалука из 2006. и 2007. године.
Ту замолницу је Влада Хрватске одбила по хитном поступку уз образложење да „документација и материјал који су достављени, не дају никакав основ за поступање правосудних тијела у Хрватској“, подсјећа се у саопштењу.
С друге стране, у марту 2020. године на загребачком Жупанијском суду, након вишегодишњег поступка, неправоснажно су у одсуству осуђени Милан Мартић, предсједник Републике Српске Kрајине, на седам година затвора, и Милан Челекетић, командант Српске војске Kрајине, на 20 година затвора.
Мартић и Челектић су осуђени због „осветничког ракетирања хрватских градова /Загреба и Kарловца/ након војно-редарствене акције Бљесак“, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије и као упозорење агресорима да обуставе напад на српску област под заштитом УН.
