Код централног спомен-крста на градском гробљу у Братунцу данас је служен парастос, одата почаст, прислужене свијеће и положено цвијеће за 20 Срба из насеља Хранча настрадалих у Одбрамбено-отаџбинском рату, од којих је седморо погинуло на данашњи дан 1992. године.
Овим поменом је обиљежено 30 година од погибије седам српских цивила из Хранче међу којима су биле три жене Живанка Лукић, Достана Цвјетиновић и Љубица Мирковић.
Мјештанин Драгомир Митровић нестао је 10 дана прије напада на Хранчу и још није пронађен. Њега су муслимански војници ухватили код оваца, након чега му се губи сваки траг.
Осим породица настрадалих, цвијеће је положила и делегација Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.
На данашњи дан 1992. године муслиманске снаге из околних села и Сребренице упале су у ово село са више страна, убијајући српске цивиле код њихових кућа.
У Хранчи, као и осталим селима око Сребренице и Братунца, муслиманске формације побиле су становнике које су затекле, опљачкале покретну имовину, а куће и осталу непокретну имовину попалиле.
Преживјели мјештани причају да је напад почео око 15.30 часова, да је запуцало са више страна и уз галаму, лупање о неке лимове и слично и вику упали су у село и убијали све редом вичући: „Хватај их живе, штеди муницију“.
Убијено је седам мјештана у двориштима, а већина становника успјела је да се низ корито Глоговске рјечице извуче из села према Братунцу.
Хранча је опасана муслиманским селима и напад на село изведен је са свих страна.
Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић рекла је да су ови гробови једина истина и упитала гдје је правда?
Нико није процесуиран за убиства цивила и масовне бројне злочине почињене над Србима у околини Братунца и Сребренице.
„Стравичан злочин десио се у том селу прије 30 година. Убијено је седам мјештана, од којих три жене код својих кућа. Предмет везан за овај злочин налази се у Тужилаштву БиХ, оптужница није још подигнута и Тужилаштво чека да свједоци и злочинци помру и да се предмет затвори као да се ништа није десило“, рекла је Филиповићева Срни.
Она је и данас указала да правосуђе БиХ селективно дијели правду и амнестира починиоце злочина над Србима опструишући процесуирање починилаца злочина, а кажњавањем Срба и за неке недоказане случајеве. Филиповићева је рекла да су напади извођени неколико дана на Загоне, Горње Магашиће и Хранчу.
Филиповићева је подсјетила да је у Горњим Магашићима убијено осам српских цивила 20. јула 1992. године, па за српска страдања у четири села на Петровдан те године и још низ села гдје је у једном дану убијано по 10 или 20, па до 50 и више мјештана, нико није одговарао.
Неизвјесно је да ли ће оптужнице икада бити подигнуте, а када дођу на ред да ли ће бити преживјелих свједока да потврде шта се дешавало и ко је и како починио злочине и да ли ће бити живих починилаца. То је доказ да у БиХ нема правде за Србе“, рекла је Филиповићева.
Она је истакла да су породице огорчене због рада правосуђа БиХ, селективног приступа предметима ратних злочина и дијељења правде јер годинама Тужилаштво и Суд процесуирају Србе, а опструишу подизање оптужница и вођење поступака против починилаца злочина над Србима, што се може окарактерисати као правосудна диктатура и терор над породицама српских жртава и српским народом, који трају више од двије деценије.
Мјештанин Хранче Миленко Млађеновић, који је био тешко рањен на данашњи дан прије 30 година, прича да је задобио прострелну рану кроз плућа и док је био свјестан тражио је воде.
„Мислио сам да издишем и да су ми посљедњи тренуци живота. Срећом, нису ми дали воде у том хаосу и преживио сам након дугог лијечења“, присјетио се Млађеновић.
Он је рекао да је напад на село почео са свих страна уз страшну галаму и вику, што је давало утисак да је број нападача огроман.
„Након рата, неки познаници Бошњаци причали су ми да је у том нападу учествовало 600 припадника муслиманских војних формација из Сребренице и околних села предвођених Насером Орићем“, навео је Млађеновић.
Он је истакао да је група мушкараца пружала отпор до стизања помоћи из Братунца, што је омогућило да се спасе неколико тешко рањених мјештана јер нападачи нису остављали живе Србе без обзира што су били цивили и нејач.
