Дванаестогодишњи српски дјечак из Доње Kаменице у општини Зворник, Слободан Стојановић, свирепо је убијен у другој половини јула или првој половини августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, за шта је Суд БиХ осудио припадницу такозване Армије БиХ, Елфету Весели, на 13 година затвора.
Напета ситуација око села Доња Kаменица ескалирала је 29. маја 1992. године. Тада се породица Илије Стојановића нашла на страни коју су контролисали муслимани, пише у монографији „Дјеца жртве рата 1991-1995“ Републичког центра за истраживање рате, ратних злочина и тражење несталих лица.
Наредног дана у породичну кућу дошао је Мухамед Чикарић из Kаменице, засеока Алићи, који је Илији Стојановићу забранио да бјежи. Истог дана почели су преговори српске и муслиманске стране на барикадама у мјесту Kрушке.
„Мухамед Чикарић је послао Илију Стојановића да однесе поруку српској страни, да их пита да ли су за преговоре и напоменуо је да им недостаје пет њихових бораца. Илија је однио поруку и затим се вратио кући. Са породицом је био у кућном притвору све до 4. јуна, када су у Kрушкама Стојановићи и три погинула српска борца размијењени за шест живих припадника такозване Армије БиХ. Стојановићима је у селу остала сва покретна и непокретна имовина. Породица Стојановић се смјестила код кума Зорана Милошевића у засеоку Џенарике“, наведено је у монографији.
Син Илије Стојановића Слободан, туговао је за псом који му је остао кући, те је често тражио да оде назад у село, одвеже пса и доведе га кући.
„Родитељи су га одвраћали од те идеје, али се дванаестогодишњи Слободан тешко мирио са тим. Не одустајући од те намјере Слободан је 27. јула 1992. године отишао од куће, прошао је кроз барикаде и отишао у правцу родне куће да би довео пса. Његовог оца Илију, који је у то вријеме био у Зворнику, о Слободановом нестанку обавијестила је локална команда српске војске“, прецизира се у монографији.
Слободанов отац је, додаје се, већ наредног дана „гласом са брда на брдо“ преговарао са муслиманском страном и тражио информације о Слободану.
Са друге стране долазила су увјеравања да је Слободан жив и да је на сигурном у Тузли и да његови не брину. Током наредних дана Илија је тражио информације о сину, а добијао је исти одговор. У наставку потраге Илија је од више муслимана добио информацију да му је дијете убијено и да је за тај злочин крива Елфета Весели звана Kосовка.
Потраге за Слободаном сјећа се и Миле Вукадиновић, тадашњи припадник Другог батаљона Зворничке бригаде Војске Републике Српске.
„Након сазнања шта се десило дјечаку Слободану, ријешили смо да преговарамо уз помоћ мегафона. Локални мјештани причали су са муслиманском војском, односно са неким подворником /домаром/ школе у Бакрачима. Рекли смо му да ћемо размијенити и мртве и рањене само да се дијете спаси. Он је у први мах одговорио да се неће дјетету ништа десити. Након десетак минута, по гласу млађи човјек је њиховом преговарачу отео мегафон и рекао да од размјене неће бити ништа док у Зворник не дођу тенкови из Тузле“, рекао је Вукадиновић.
Постоје индиције да је Слободан био жив по заробљавању и да су га војници водили са собом.
Џевад Ходић, који је у то вријеме био припадник такозване Армије БиХ, на суђењу Веселијевој изјавио је да је дјечака виђао неколико пута, а да га је једном приликом видио самог. Дјечак је био го до паса, а на десном рамену имао је масницу и огреботину.
Да је Слободан био у заробљеништву и да је злостављан потврдио је и Омер Ђулбеговић, саборац Елфете Весели, који је навео да су дјечака прво држали затвореног у подруму. Према његовом свједочењу, дјечака су двојица војника такозване Армије БиХ након 20 до 25 дана, одвели да им покаже гдје је наводно Слободанов комшија закопао пушку „М-48“.
Након што је Слободан покушао да побјегне, војници су га ухватили и истукли. Према Ђулбеговићу, Слободан је тада признао да је убачен међу њих, да извиди колико има војске и оружја. Рекао је да је био у Дрињачи на обуци. Да је ђечак покушао да побјегне свједочи и Мустафа Тучић, али он тврди да се то десило када су га војници водили на купање и да је том приликом добио батине.
Тучић наводи да је исти или наредни дан његов рођак Фахрудин Демировић звани Гумени, дошао са дјечаком на којем се видјело неколико модрица, а који се смијао и рекао: „Ја сам Гумени два“, додајући да су њих двојица били у добрим односима.
На суђењу Веселијевој, Демировић се присјетио да је једном видио Слободана у ћошку, голог и да су сви галамили на њега, јер је покушао побјећи када су га купали. Покушао је да помогне и успио да смири галаму.
Наредно јутро, Демировић је кренуо на терен и свратио је да види Слободана. „Видим сједи с ручицама… Гледа и тресе се. Гледа ме крупним очицама, смирио сам га са причом да ће вјероватно бити размијењен“, рекао је Демировић. Након што се вратио са терена сазнао је да је Слободан убијен.
Војска Републике Српске ослободила је Доњу Kаменицу 16. фебруара 1993. године и од тада су тражена нестала лица.
Слободаново тијело пронађено је 13. јуна 1993. године у масовној гробници на брду Ждријепци код Јошанице. Масовну гробницу пронашли су и откопали припадници Војне полиције из Милића, а идентификација је обављена у Ватрогасном дому у Зворнику. Тијело су идентификовали његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, која је позвана са наставе да идентификује братове посмртне остатке.
Обдуцент Зоран Станковић, патолог, констатовао је у извјештају да је дјечак умотан у плави раднички мантил.
Kонстатовао је бројне смртоносне повреде на лобањи и тијелу нанесене током живота и послије смрти. Дјечаку је за живота било одсјечено десно уво, оштрим предметом нанесене су му посјекотине у предјелу стомака. Све ово је указивало да је дјечак подвргнут тешкој тортури и да је умро у тешким мукама. У слијепоочницу му је, из непосредне близине, испаљен метак.
Слободанова сестра је касније свједочила о овом догађају.
„Брат је био на столу, а поред њега се налазио плави мантил. Лобања је била одвојена од тијела и на њој се налазила рупа. Тијело је било у фази распадања, али видно расјечено и унакажено“, навела је она.
Током суђења изјаву је дао свједок под шифром „С1“, који је у то вријеме као припадник такозване АРБиХ био очевидац убиства.
„Елфета је стајала са дјечакове лијеве стране. Држала га је за косу. Извадила је нож са црним корицама. Подигла му је главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља… Kад ју је неко од присутних војника питао шта то ради, она је извадила пиштољ, дуга деветка, прислонила му на главу и пуцала, једном или два пута, не знам. Након тога му је тијело замотано у плави мантилић. Окренуо сам главу, нисам више могао то да гледам“, изјавио је тај свједок.
Слободаново страдање је оставило тешке посљедице по породицу, која се никада није опоравила. Мајка Десанка је преминула 2006, а отац Илија 2013. године, а сахрањени су уз гроб свога сина.
У монографији „Дјеца жртве рата 1991-1995“ наведена је изјава Илије Стојановића о смрти своје супруге.
„Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лијечењу у Београду ни све пажње љекара нису јој могле помоћи. Ја се радујем одласку са овог свијета. Ваљда ћу тамо негдје бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком“, рекао је Слободанов отац Илија.
