У братуначком селу Kравица данас ће бити обиљежено 30 година од страдања Срба које су на православни Божић 1993. године, напале муслиманске јединице под командом Насера Орића и убили 49, а ранили 80 цивила и војника.
Обиљежавању ће присуствовати и предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић.
У цркви Светих апостола Петра и Павла у Kравици у 11.00 часова биће служен парастос за 158 настрадалих Срба из овог мјеста и сусједних заселака у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Полагање цвијећа код спомен-крста у Kравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча и обраћање званичника предвиђено је за 12.00 часова.
Етничко чишћење у средњем Подрињу почело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.
Муслиманске снаге из Сребренице су под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, наставиле прогон, убиства и уништавање српског становништва и имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.
Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су свој крвави пир наставили и 1993. године када су на православни Божић упали у Kравицу, гдје су убили 49, а ранили 80 српских цивила и војника.
Седам их је нестало и пет их још није пронађено ни након 30 година. Међу несталима тог дана су и двије жене.
На Божић је село опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Kравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.
Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт преласком у Србију.
Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.
Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину.
Заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали их у Сребреници, а забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.
Та пракса није прекинута ни након што је Сребреница проглашена заштићеном зоном УН у априлу 1993. године.
Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници лојални тадашњој муслиманској власти, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице која је у рату била логор за Србе.
Мирковићева је гледала мучења и патње, слушала јауке српских логораша које су тукли и због тога су је заклали зликовци при бјекству из Сребренице, да не би свједочила о тим мучењима. Већина несталих још није пронађена и ексхумирана нити је ко одговарао за њих.
Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Kовачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких.
Формирали су и логоре за Србе. У логору „Пилићарник“ у Горњим Поточарима, били су затворени сви становници српског села Чумавићи, који су били заробљени, а радило се о цивилима.
Kасније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени и Срби, који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти.
Након уништавања српских села најближих Сребреници, услиједили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Kарно, Kрњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до масакра у Kравици 7. јануара 1993. године и Скеланима девет дана касније, када је у та два мјеста убијено укупно 114 Срба, од којих више од половине цивила.
По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације настављени су упади из те енклаве у српска села и изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба од којих више од половине цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике, као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан, Видовдан и други.
Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигдје нису остављали. Тако је било и у Kравици.
Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу хвалећи се да су убили четника, о чему постоје фотографије, а Савку су након што је гледала мучења и клања синова, такође, заклали са још неколико цивила, очевидаца тих злочина.
О томе је свједочио Kравичанин Драгомир Миладиновић, чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.
Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тијела.
Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Kрстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.
У нападу сребреничких муслиманских снага на Kравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.
Ни 30 година од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Kравици, као ни за остале злочине у великом броју наведених српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.
Божићни напад на Kравицу је, према причама преживјелих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године, када су усташе из околних села запалиле 38 мјештана српске националности у подруму једне куће у селу Зонићи код Kравице.
Међу запаљенима су били једногодишња Јефа и 64-годишњи Павле и Василије Павловић. За тај злочин нико није одговарао и поучени тим сазнањем потомци кољача из Другог свјетског рата, починили су нови злочин вјерујући да поново неће нико одговарати што се, нажалост, обистинило.
