Сутра се навршава 30 година од стравичног злочина тзв. Армије БиХ над цивилима у Хаџићима. Тог прољећног 13. априла 1993, муслиманска граната заувијек је прекинула животе двојице дјечака – Сташе и Срђана.
Грађани Хаџића и Сарајева са великим болом и тугом памте 13. април. Сваке године на овај дан пробуде се успомене на ратне страхоте и потресне сцене које су деведесетих година биле свакодневица.
Живот у Хаџићима од 1992. до 1995. био је веома тежак и може се рећи неподношљив. Народ је свакодневно био изложен великим опасностима јер муслимански војници нису баш никога штедили. Свакодневна гранатирања и снајперска дјеловања однијела су на стотине живота. Несташица хране и воде као и недостатак основних животних намирница само су још додатно угрожавали животе грађана Хаџића.
Већина становника дане је проводила по подрумима и склоништима. Велики број дјеце је проживио огромне трауме и стресове. Умјесто игре и дружења, који су својствени сваком дјетету, дјеца Хаџића су била принуђена да се скривају од граната, да се често селе и напуштају своје домове, а нерјетко су били и свједоци стравичних ратних сцена. Умјесто дјечијих шала и несташлука, сјећања великог броја тадашње дјеце, а данас одраслих људи, везана су за слике мртвих и рањених суграђана. Ове тешке сцене проузроковале су бројна психичка обољења и сметње код великог броја дјеце и младих.
Дјечак Срђан Жужа је био избјеглица из села Брадина у општини Коњиц. У мају 1992. оружане муслиманске снаге су окупирале село Брадина и починиле стравичан масакр над српским цивилима. Убијено је 88 мјештана. Они који су имали „срећу“ да преживе били су затворени у логоре. Тамо су били изложени стравичним тортурама, како физичким тако и психичким. Многе жене и дјевојке су тих дана силоване и злостављане. У Брадини је 26. маја 1992. убијен и Срђанов отац Васо Жужа, стар 35 година. Међу заробљеним логорашима били су и Васина жена Душанка и њихово двоје дјеце. Тамо су провели паклене дане, а након пуштања на слободу, избјегли су у Хаџиће. Надали су се да тамо бити безбједни и заштићени од муслиманских нападача. Нажалост, та нада није дуго потрајала. Муслимански војници као да су одлучили да породицу Жужа завију потпуно у црно. Нису им дали мира ни у Хаџићима.
Тринаести април 1993. у улици Слободана Принципа – Сеље, испред зграде бр. 17, навече око 19 часова, муслимански војници су испалили минобацачки пројектил калибра 120 милиметар из правца Пазарића. Од дејства злочиначке гранате убијени су дјечаци Срђан Жужа (12) и Сташа Самарџић (13). Дјечаци су изашли мало на улицу да се поиграју и забаве. Нико није слутио овакву трагедију! Весела дјечија игра добила је трагичан епилог. Злочинцима из Пазарића рука није задрхтала! Једина кривица ових дјечака била је њихова српска националност!
До данас нико није процесуиран за ово свирепо убиство невиних дјечака.
У периоду од 1992. до 1995, током опсаде Хаџића, убијено је више од 550 грађана, међу којима је било 22 дјеце. Од муслиманских граната и снајпера гинули су цивили свих националности.
Током опсаде Хаџића поред дјечака Срђана Жуже (12) и Сташе Самарџића (13), страдала су и дјеца: Никола Глигоревић (13), Гордана Крунић (13), Тодор Драшковић (4), Бојана Хрвач (11), Слађана Стевановић (16), Горан Тодоровић (14), Игор Миџић (17), Алмира Дрина (15) и још много друге дјеце.
На подручју Сарајева је убијено више од двије стотине дјеце српске националности.
Извор: Миливоје Иванишевић – Српска стратишта Сарајева 1992-1995
