Kњижевник и најпознатији ратни репортер Небојша Јеврић, рекао је да су сарајевски Срби најплодоносније и најздравије ткиво Републике Српске и било гдје се данас налазили, они су плодно тло и здрава клица осјећаја државности и припадности Републици Српској и српском народу у цјелини.
Јеврић је у интервјуу Срни, истакао да су сарајевски Срби зарад Републике Српске, након потписивања Дејтонског споразума, напустили одбрањену територију и пошли у непознато.
„Данас су расути свуда по свијету. Сарајевске Србе срећем по свим крајевима свијета. У Торонту сам био њихов гост, дочекали су ме на вечери гдје је било 300 људи. Сваког сам познавао, сви су они били Срби из Сарајева“, нагласио је Јеврић.
Он је нагласио да посебно мјесто у његовом стваралаштву имају сарајевски Срби који су у рату прошли голготу, одбранили свој простор часно и поштено и, након потписивања Дејтона, морали га напустити.
„Много прича и књига написао сам о борбама Срба у Сарајеву, томе, а биће их још. Неки дан сам завршио причу под називом ‘Срећна Нова 1996. година на Грбавици'“, открио је Јеврић.
Он је напоменуо да је 1996. годину дочекао на Радио Грбавици, у школи са Србима који су се спремали да напусте насеље Грбавицу, које је било дио одбрањеног Сарајева.
„Можда је најстрашнија сцена била када је са једног ‘фиће’ спао мртвачки ковчег, откотрљао се низ падину Требевића и испао мртвац из њега. Гледао сам тај конвој који се пео уз залеђену падину Требевића и цијели тај ужас дијелио сам са тим људима“, присјетио се Јеврић.
Он је новинарку Срне у разговору подсјетио да је још 1992. године писала о томе. „Писала си о томе како сам ја први Србин који је добио држављанство Републике Српске, тако да је Република Српска моја држава и свака њена рана ме боли“, истакао је Јеврић.
Осврћући се на ратне године које је провео на разним ратиштима, он је рекао да му је најтеже било у Приштини, када се Војска Србије повукла.
„Остао сам у стану са двије жене два мјесеца након што је Војска отишла, без оружја. Сваке вечери Шиптари су лупали на врата стана која сам поткочио свим стварима из куће да не могу да провале“, испричао је Јеврић.
На питање да ли су Срби добили оно што су у рату бранили, Јеврић је истакао да је први пут српски народ добио своју државу преко Дрине, а „да нису којим случајем дошли Kрајишници у Војводину, Војводину би отели аутономаши“.
Јеврић је констатовао да је Војводина била дубоко аутономашка и да није било Kрајишника који су промијенили етничку структуру, а ријеч је о народу који је прије свега интелектуалан и државотворан, ко зна шта би се данас дешавало у Војводини.
„Не мислим да смо лоше прошли у том смислу за сада, а даље ћемо виђети шта ће бити“, напоменуо је Јеврић.
На питање која му је најдража анегдота које се често сјети и данас, Јеврић је рекао да не може да изабере јер, како каже, то му личи на послијератне комунисте који су причали о рату и говорили – „у рату смо се понекад знали и нашалити“.
„Није ту било мјеста за шалу. Било је мјеста за тај црни хумор од кога сам се бранио, а најбољи лијек за страх је смијех. Није било много мјеста за смијех тамо гдје сам ја био“, констатовао је Јеврић.
Јеврић је напоменуо да ратне слике још у себи не може да преради.
„Годинама сам био болестан. Добијао сам 14 епилептичних напада за један дан“, открио је Јеврић и истакао да је и то ваљда цијена његове максиме – „битно је примаћи се довољно близу“.
Он је додао да данас, након свих погрома кроз које је прошао и забиљежио у својим репортажама и књигама, има 32.000 динара пензију /око 500 KМ/, пише приче које објављује у појединим листовима, потом их слаже у књиге, наводећи да су ратне успомене још у глави и души и да их претаче у ријечи.
разговарала Жељка Домазет
