Предсједник Завичајног удружења „Завидовићани“ са сједиштем у Добоју, Зоран Благојевић, сматра да би се у ФБиХ, више трагало за љубимцем него што се трагало за српском старицом Јованком Ђурић /89/ из Тумара у општини Лукавац, која је нестала прије више од мјесец дана.
Благојевић је истакао да је ФБиХ, поготово зенички басен, етнички очишћена од Срба, који су на том простору учестало физички нападани и застрашивани.
„Српски повратници у ФБиХ институционално су немоћни и невидљиви. Гдје је та слобода кретања? Гдје је тај одрживи повратак Срба о којем се говори само про форме. Да ли је одрживи повратак да однесу старицу којој се губи сваки траг и страхујемо на оно најгоре?“, рекао је Благојевић.
Он је истакао да „Завидовићани“ осуђују недавни напад на повратницу Радмилу Симић у Тумарама, као и нестанак Ђурићеве, наводећи да је крајње неприхватљиво да након 28 година од ратних сукоба, у ФБиХ нема мјеста за Србе.
„Нестанак Ђурићеве догодио се 31. јула у вечерњим часовима. Имам осјећај да би организованија потрага и интересовање јавности било око нестанка кућног љубимца. Не дај Боже, не желим поредити, али шта би се десило да је Бошњакиња или Хрватица нестала у Републици Српској? Па, сви би се дигли! Сви би знали! Све би се чинило да се пронађу, али и пронађе и осуди онај који је то починио“, поручио је Благојевић.
Он је истакао да се на овај начин српским повратницима констатно шаље порука да нису добродошли у ФБиХ, која је, а нарочито зенички басен, етнички чиста од Срба, који су као домицилно становништво сада статистичка грешка.
„У Завидовићима има око 100 Срба од пријератних 11.600. У Жепчу је некада било 2.500, а у Бановићима 4.500 – док их данас нема“, изјавио је Благојевић.
Благојевић је нагласио да се у Федерацији не спроводи одрживи повратак као у Републици Српској – нема путне комуникације и инфраструктуре, а о електрификацији или запошљавању да се не говори.
„То је толико омаловажавање и игнорисање српских повратника, а нико не потеже то питање“, нагласио је Благојевић и указао на константну опструкцију политичког Сарајева, да Срби остваре право на правду и истину.
Благојевић је истакао ће „Завидовићани“ ове године 15. пут заредом организовати Марш „Стазама егзодуса“, како би указали на све страхоте масовног страдања српског народа Возуће и насеља из долине Криваје и јужног Озрена, које је спроведено од 10. до 24. септембра 1995. године, усљед офанзиве 23.000 муслиманских војника Другог и Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда „Ел муџахедин“, те НАТО бомбардовања.
Он је подсјетио да је тада спаљено 30 српских села, протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова, убијено 459 бораца Војске Републике Српске и цивила, док се за већим бројем још трага.
Благојевић није оптимиста да ће породице успјети да пронађу и сахране тијела својих најмилијих, који се 28 година воде као нестали, иако се тачно зна ко их је и када живе заробио.
„Тужилаштво БиХ, да хоће, требало би да саслуша командни и руководећи кадар такозване Армије БиХ који сами у својим војним извјештајима наводе да је на датом простору, гдје се данас потражују као нестали, именом и презименом заробљено 64 Срба“, изјавио је Благојевић.
Он тврди да у тим извјештајима вјероватно постоји и информација гдје су Срби ликвидирани, а гдје укопани, али да проблем у цијелој причи представља и покретање ланца одговорности од егзекутора до налогодавца.
„Да би то предуприједили и у циљу да се од правде и санкција заштити бошњачки кадар, политичко Сарајево је преко странаца узело ингеренције Републици Српској да трага за несталим, формирајући Институт за нестала лица БиХ, за који постоји само Сребреница и само жртве Бошњаци“, истакао је Благојевић.
„С обзиром на то да се опструише да Срби нађу своје нестале, дозволите нам макар да на миран начин одамо пошту свим нашим несталим и погинулим, што покушавамо Маршом `Сазама егзодуса“. Не дате нам ни то на миру. Што нас и ту провоцирате већ пролазите у колони са ратним заставама такозване Армије БиХ“, изјавио је Благојевић.
Он је појаснио да је учесницима Марша дозвољено кретање само до насеља Стог у ФБиХ, гдје је пронађена масовна гробница са обезглављеним тијелима Срба, а не и до саме Возуће, гдје Бошњаци паралелно славе „ослобођење“ од Срба, иако постоје свједочанства која указују на вишевјековно већинско присуство Срба на том простору.
Као потврда да у ФБиХ нема правде за страдале и злочине над Србима, Благојевић је указао на симболичан број судских пресуда бошњачком ратном кадру, којима је, попут пресуђеном ратном злочинцу Сакибу Махмуљину, омогућен неометан одлазак у Турску или благовремено добијају упозорење о могућем покретању кривичног поступка, те бјеже у стране земље и постају недоступни, и тако им се губи сваки траг и интересовање правосудних институција БиХ да буду процесуирани.
