На данашњи дан 1787. године рођен је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, генијални самоук који је направио одлучан преокрет у српској литератури, која је од његовог времена добила изразито национално обиљежје. Основну писменост је учио у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и у манастиру Троноша.
У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. Послије пропасти устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и „Писменицу“ /граматику/, а 1818. „Рјечник“.
Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим југословенским земљама и водио огромну преписку. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах „Даницу“ и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу. Гигантским радом /његово дјело је сабрано у 39 томова/, стекао је многе присталице, али и огорчене противнике.
Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором. Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847, када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се „Вуковим језиком“ могу писати и умјетничка дјела, а Ђуро Даничић је дјелом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.
Цијела епоха – развијени српски романтизам – била је под његовим утицајем. Послије 33 године у туђини, његови посмртни остаци су 1897. пренесени из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.
