Аутобиографија чувене глумице Мире Фурлан под називом „Воли ме више од свега на свијету“ објављена је у Србији, захваљујући издавачкој кући „Боока“ из Београда. Ауторка у овој емотивној књизи уводи читаоце у лични свијет, у своје интимне драме и размишљања, описујући живот и каријеру пуне успона и падова.
Отворено рањива и самокритична, Мира Фурлан без задршке и не штедећи никог говори о свом животу, о лицу и наличју славе, о разочарањима и неправдама које је доживјела, о емигрантском животу, као и о суноврату демократије и идеала у данашњем свијету. Добитница две „Златне арене“ на Филмском фестивалу у Пули, истовремено оживљава време које је нестало у рату, генерацију и појединце који су веровали у бољи и срећнији свет и за које, нарочито ако су били наднационални као глумица, на почетку сукоба у бившој Југославији, више није било места у новим државама.
Како наводе из издаваштва „Боока“, у питању је веома емотивна, моћна проза, уз виспрене, духовите и циничне увиде, више је од обичне аутобиографије – она је сведочанство о осећању неприпадања, о томе шта значи бити жена у овом свету и о снази коју безусловна љубав пружа. Књигу отвара писмо Мире Фурлан свом сину Марку: „Да ли пишем ову књигу за тебе? Да би ти могао разумјети што се дешавало прије тебе?
Како би могао провирити у далеки, давно нестали свијет из којег су потекли твоји родитељи? Да ли уопће желиш знати нешто о томе? Да ли ти треба та тешка пртљага, пртљага коју твоја мајка вуче са собом цијели свој живот, не налазећи начина да је бар начас одложи? Или пишем за себе, себи? Зашто? Да ли зато да „боље разумијем саму себе“ покушавајући детектирати скривену „причу“ у раштрканом, нелогичном, каотичном наративу својега живота?“.
Мира Фурлан (1955-2021), филмска и позоришна глумица, рођена је у Загребу и са 22 године дипломирала је на Академији драмских умјетности у том граду, те убрзо добила стални ангажман у Хрватском народном казалишту. Афирмацију је стекла улогом Кате у серији „Вело мисто“ (1980), а две „Златнеарене“је освојила за најбољу глумицу у филмовима „Киклоп“ (1983) и „Лепота порока“ (1986). Светска јавност је упознала Фурлан у филму Емира Кустурице „Отац на службеном путу“, који је освојио Златну Палму у Кану 1985. године.
Имала је веома запажену каријеру и незаборавне роле у филмовима – „Браћа по матери“, „У раљама живота“, „За сада без доброг наслова“, серијама „Бољи живот“, „Смоговци“, „Путовање у Вучјак“. Крајем 1991. са супругом, режисером Гораном Гајићем, емигрирала је у САД, где се истакла улогама у популарним америчким ТВ серијама „Вавилон 5“ и „Изгубљени“ (Лост). Глумила је у бројним америчким представама и филмовима, а од почетка новог миленијума и у остварењима и позориштима у земљама бивше Југославије (филмови „Циркус Колумбија“ (2010) Даниса Тановића, „Турнеја” (2011) Горана Марковића, гостовање у серији “Вратиће се роде” (2008) свог мужа Горана Гајића).
Преминула је изненада од краће болести, 20. јануара 2021. године у Лос Анђелесу. Ауторка је драме „Док нас смрт не раздвоји“ која се дуже време игра у ЈДП-у у режији Предрага Микија Манојлоовића, а такође је објавила и књигу колумни „Тотална распродаја“ (2010), које је писала за хрватски лист „Ферал трибјун“. Аутобиографију „Воли ме више од свега на свијету“ постхумно је објавио њен супруг.
