Исидора Секулић /1877-1958/, српски књижевник и прва жена члан Српске академије наука и уметности /САНУ/, рођена је 16. фебруара 1877. године.
Исидора Секулић школовала се у Новом Саду, Сомбору и Будимпешти. Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој дјевојачкој школи од 1897. до 1909. године.
Положила је испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. Послије тога, радила је у Шапцу и Београду.
Исидора Секулић докторирала је 1922. године и била први предсједник Удружења писаца Србије.
До краја, и без остатка, посвећена љепоти смислене ријечи, за живота је стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена.
Зналац више језика и познавалац више култура и подручја умјетничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дјела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог умјетничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.
Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана САНУ 14. новембра 1950, као прва жена академик.
Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.