Начелник општине Трново Драгомир Гаговић, изјавио је да егзодус сарајевских Срба почетком 1996. године, симболизује велико страдање српског народа, те да ова огромна жртва никада не смије и неће бити заборављена.
Гаговић је рекао да су сарајевски Срби прије 28 година морали да напусте вијековна огњишта, која су у рату часно одбранили и изгубили најближе чланове породица, јер им нико није могао гарантовати безбједност, након што су Дејтонским мировним споразумом ти крајеви припали Федерацији БиХ.
„То су тешки дани за бивше становнике Сарајева, јер су по огромном невремену, уз надљудске напоре, успјели да изађу према одредиштима. У првој фази то су били Соколац и једним дијелом Пале“, подсјетио је Гаговић.
Он је навео да Срби нису смјели да остану у Сарајеву, јер им нико није гарантовао безбједност, те су морали да напусте домове и имања, али не и кости својих најмилијих које су ископавали и носили са собом.
„Остала ми је слика старице која је чекала са ковчегом, у којем су биле кости њеног сина, да се укрца на један камион и да иде“, прича Гаговић.
Гаговић је истакао да су се сарајевски Срби тада настанили широм Републике Српске и поново изградили своја огњишта.
„Срби су били већински народ прије рата и на Илиџи, у Илијашу, Виогошћи… Морали су да оставе све и да оду у неизвјесност“, рекао је Гаговић.
Он је напоменуо да су Срби, који су изашли из Хаџића, имали великих здравствених проблема од посљедица НАТО бомбардовања, у којем је кориштен осиромашени уранијум.
„Ту је НАТО највише бацао бомбе са уранијомом. Данас веома мали број Срба живи у Сарајеву, а често имамо скрнављење српских гробова и вјерских објеката“, истакао је Гаговић.
Према званичним подацима, егзодус најмање 120.000 Срба почео је 17. фебруара 1996. године на православне Задушнице и трајао је до 16. марта.
У марту 1996. године исписане су бројне појединачне трагедије локалног становништва, због чега је Дејтонски мировни споразум за сарајевске Србе асоцијација на највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.
Срби су морали напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неџариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац, околна села и засеоке иако су у Одбрамбено-отаџбинском рату српски борци Сарајевско-романијске регије зауставили 35 офанзива муслиманских војника.
Бројни извори указују на чињеницу да је Српско Сарајево тада представљало јединствен случај у бившој БиХ, по томе што се Дејтонским мировним споразумом од људи који су одбранили свој град, захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.
Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и Центра кренули су да откопавају посмртне остатке најмилијих не желећи да муслимански вандали скрнаве њихове гробове.
За одбрану ових простора, живот је дало више од 4.000 бораца, а око 3.500 их је рањено. На Сокоцу је формирано Војничко спомен-гробље Нови Зејтинлик на које су пренесени посмртни остаци око 1.000 бораца Војске Републике Српске.
Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова организује обиљежавање годишњица овог историјског догађаја од републичког значаја.
