На селу се живјело некад више, некад мање тешко, али увијек лијепо, слога у породици цијенила се више од свега, доносила је радост, чувала здравље и била највеће благо, а ко је вриједно радио није се бојао глади, прича Госпава Ковачевић из фочанског села Штовић, која и у деветој деценији живота помаже сину и снаји у свакодневним пословима у домаћинству.
Ова старица топлих очију и задивљујуће, упркос дубоким борама, свјежине у лицу, бистрог ума и руку снажних и огрубјелих од цјеложивотног рада, прича да није знала бити нерасположена.
“Удала се у 23. години у весељу. Сви били задовољни, сити, обучени, радило се, борило се за живот. Сложно смо живјели, имала свекра, свекрву, двојицу ђеверова, било нас три јетрве, заове три. Вазди је весеље било у кући мога свекра. Како ми је овдје било задовољство, са свекром и свекрвом, са њиховом фамилијом и дјецом, ништа ми није било боље ни код свог ћаће и мајке и код браће. То не могу од Бога сакрити, а не од народа и зато сам била толико и здрава, трајна, толико у расположењу”, каже бака Госпава.
Данас људи једни између других нису добри, па нема некадашње животне радости, примјећује она, а тиме “ни од народа ни од Бога добра”, а некада је свако живио од свог рада и сви су били срећни.
“Ја сам овдје дошла 1963. године, никада нико се није препорекао, поносна ја била са свекром и свекрвом и они са нама свима. Држали се коњи, волови, овце, козе, сијало се просо, хељда, пшеница, раж, јечам и разна зелен, а данас је дошао некакав вакат, није само ни до власти, народ се нешто пронаопачио”.
Њеној генерацији необичан је данашњи вакат када је, како каже, све свима дозвољено и када свако за себе сматра да је у праву и да мора бити по његовом.
“Сада их само по четворо у кући и породица не може никако заједно, а прије сви заједно, с пјесмом оде да ради- да коси, оре са воловима… Дјеца су се више од свега учила да одмалена раде и да поштују родитеље, не само њих већ сваког у селу. Мене мајка поведи клас да беремо, па уза сач тури да се суши, да се меље да једемо, а сада одоше у продавницу, купе све готово и опет незадовољни. Да су задовољни, нека је овако, овако је лакше него што је нама било- поваздан врши па лези у сламу по ноћи мало да се одмориш, а сада фино и старим и младим, има се свега купити, али неко незадовољство”, ни она нема објашњење како се изгубила некадашња радост.
Велика је грешка, поручује бака Госпава, када родитељи кажу да неће дозволити да им се дијете мучи, као што су се они мучили, па га не науче радним навикама.
“Ко је паметан то неће рећи. Нека се и дијете помучи да одмалена научи радити. Ако се добро радило, добро се и имало, а ако се није добро радило, није се ни имало. Посао је био више тежак него лак, али све уз задовољство и слогу. Родитељи нареди- дјеца ради, ори, копај, иди траве бери, нема планине гдје нисам отишла, али са весељем”.
Одрасла је у бројној породичној заједници Вујичића у селу Војиновићи на обронцима Зеленгоре. Истиче да су у кући сви дисали као један, а да је тако било и у другим породицама.
“Моја родица се удала у кућу Радовића, гдје их је било 12, она 13. кашиком јела кад је дошла, задовољна била”.
Иста таква слога дочекала ју је и када се удала у Лишчиће, заселак Штовића, надомак Фоче за Рада Ковачевића са којим је родила и одгојила два сина и ћерку.
Њени родитељи, Јово и Митра Вујичић, држали су по два коња- за рад и за трке, а исто тако и резервног вола за “бакву”, како се у том крају називала борба волова, обичај који се, колико се она сјећа, угасио половином прошлог вијека.
“Бакве су се одржавале најчешће на планини, на Снијежници, долазили су људи од Пријеђела и Тјентишта до Гацка и доводили волове да се боду. Не могу све да се хвалим, али богами је во од мога оца био најјачи- пободи се волови у селу, наш во гони пред собом другог вола до на Тјентиште. А држали смо и коња тркаћег, седленика, нарочито”.
Чист ваздух у природи, здрава храна и стална покретљивост и рад, али више од свега ведар дух и радост живљења, чували су здравље, па она све до своје 80. године, када је имала мањих проблема са притиском, није ишла љекарима.
А тај ведар дух и добро расположење долазили су управо од слоге и међусобног поштовања, без чега, увјерена је она, ни најздравија храна и ваздух не би много користили.
“Ори, коси, па кад се умори, мало лези у хлад, заспи, опет ори, па сједи, одмори се, запјевај, састани се, испричај се, оно нешто одилази од тебе, а долази снага. Било је више рада, али више здравља и расположења, а сада има више лежања, прохтијевања, а мени се чини највише неке слабоштиње. Данас немају ни 20 година, а иду докторима. Љеност је најгора болест, са чиме долази и нерасположење”, сматра бака Госпава.
Од родитеља је научила да се кроз живот стално бодри, па је зато, каже, и здрава, што и дјецу савјетује да се стално храбре и угледају понешто и на њу.
“Када ми је сестра умрла, била заручена, права љепотица, кажу онаква цура преко ћуприје на Броду није прелазила, тада су ми мајка и отац рекли- дијете, како је, онако је, не може друкчије бити. Бива како бива и треба се сам иксан храбрити и веселити са собом и онда са Богом и народом”, присјећа се родитељске поуке.
Одјећа се израђивала у кућној радиности- сијала се конопља, ткао се веш, кошуље, шарвале, од вуне се све плело, па и сукње.
“Од рада се живјело и ко је хтио радити, тај је вазда имао, и данас ће имати, ако неће радити, окле ће му бити”.
Како се само могло пожељети живјело се до посљедњег рата, а онда се све преокренуло. Госпава је остала прво без супруга Рада, а затим и без сина Милике, који су погинули као борци Војске Републике Српске, а други син Никола тешко је рањен и данас је ратни војни инвалид.
Од рата су прошле готово три деценије, а она је све више, када год сједи испред куће, загледана у брежуљак гдје на сеоском гробљу почивају њени соколови. У мислима је са њима, али своју бол носи достојанствено, не оптерећујући тиме никога око себе.
“То се не преболијева, то се носи уза се у земљу, не само ја, него свака мајка и родитељ. Тешка рана на срцу, која неће саћи, али шта ћу, није у мене саме, како је, онако је. Сада да ми ископају рупу, да жива у њу паднем, ништа ми не може помоћи да поправим што је прошло, а не може ми ни са срца саћи, на срцу остаје, шта ћеш”, испрекиданим гласом, тешко уздишући и задржавајући сузе прича храбра бака.
Захвална је, каже, и Богу и народу, што је сачувала здрав ум након свега што је пропатила.
“До рата ништа нисам деверала, ја сам била весела, пјевала, играла, што кажу и са својом домовином и родбином- и гдје сам из дома изашла и овдје гдје сам дошла. Али шта сам послије све препатила ја се сама себи чудим и замишљам одакле ми овај ум. И ђеца ми кажу- ти си, баба, легенда, како све памтиш. Дао ми Бог ум, па још знам о себи, па и са народом попричати, са својом дјецом бити. Кад памет оде, од иксана нема ништа, држи ти њега, љуљај га као дијете у бешици, џаба је”.
Најважније је у животу, савјетује она, да млађи слушају старије и да чувају и одржавају здравље.
“Здравље се најбоље чува у расположењу, да будеш задовољан са оним што имаш. Што немаш, бори се да имаш и бићеш задовољан. Нико никоме не може донијети на гомилу, а да он разасипа, него сипај себи, па колико можеш разасипај”, савјетује бака.
Њена ријеч слуша се у породици, чиме се посебно поноси. И у 86. години и даље је у радној снази, па помаже у пословима у башти и воћњаку сину Николу и снаји Нади, који су јој подарили троје унучади. Зиму са њима проводи у граду.
“У дјевојачку собу ме ставили, мене срамота, ђе ја стара бабетина са дјевојкама. Шесторо нас у кући, никада се са снахом нијесам препорекла, једне ријечи. Снаха је задовољна са мном, па онда и ја са њом. Да није задовољна, она би отишла, а и ја да нисам задовољна са њом ја бих је ишћерала”, вратио се осмијех на лице баки Госпави док духовито објашњава свој однос са снајом, за коју додаје да је њена добра вила.
Ова ведра бака рођена је на Божић 1937. године.
“Ма сретна сам, па јањца ми пеку за рођендан. Кажу, купују злато, ово, оно, ма дај печење, јањца на сто и остале ђаконије, како је већ за Божић”, кроз смијех показује опет своју веселу нарав.
Каже да је “прећерала године” и да ју је само страх да се у своје посљедње дане и године не огријеши шта о своју породицу, али додаје да ће још поживјети добрих година.
“Рекла сам сто година, па ако једна пређе ништа не фали”, наставља она у веселом духу.
Након новинарског разговора, бака је морала и пред фотоапарат, па се сјетила да скине шалче и покаже своје до тада потпуно скривене плетенице, које носи, како каже, откако зна за себе и откако их је сплела њена мајка.
Испод мараме појавиле су се брижно одњеговане и у плетенице савијене власи, још увијек више изворно црне него сиједе.
Овај детаљ употпунио је слику ове храбре жене- као да се у њеним и даље снажним плетеницама крије тајна њене животне снаге. Живот су јој испреплетали срећа и туга, баш као и овај разговор смијех и сузе, а она научена одмалена да снагу црпи у дубини своје душе, упркос непреболној рани коју носи у срцу, исијава исконском радошћу и ведрим духом.
Плетенице су јој, прича, некада биле до испод кољена, и никада се сједећи није могла исчешљати, већ увијек на ногама. До погибије сина није имала ниједну бијелу длаку и плетенице није никада резала, да би од тада то урадила у три наврата, али их је увијек изнова пуштала.
Рецепт за њену здраву и бујну косу било је прање са водом од цијеђи од пепела и сапуном, али то је већ за неку другу причу.
Бака Госпава на растанку је поносно поручила да је родила дјецу јунаке, али и да је и њу мајка јунака родила. Не можемо да се не сложимо с њом и да додамо- јунака какав се ријетко рађа.
