Ако назив недjеља потиче од ријечи „не делати“, а сви се тог дана понашају као да је у питању било који дан и не престају са својим дјелатностима, онда недјеља није недјеља и с правом је побјегла, тврди писац Давид Албахари.
Лијепа је некад била недјеља. Ујутру се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смио да одуговлачи колико год жели.
Недјељом се ишло на фудбалске утакмице, затим у шетње поред ријеке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима.
Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недјеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никада не завршава.
Али онда се нешто десило и недјеља је нестала.
Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успјевамо да је нађемо. Сакрила се негдје, увријеђена и застрашена од могућности да је неко натјера да промијени име.
Наиме, ако назив недјеља потиче од речи „не делати“, а сви се тог дана понашају као да је било који други дан и не престају са својим дјелатностима, онда недјеља није недеља и с правом је побјегла.
Отишла је негдје где се још поштује једноставни наук: Шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши пјесме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана.
Буди другачији тог дана да би осталих дана био увијек исти. Успори ритам. Нађи неку спору пјесму и слушај је цијелог дана. Уживај у спорости. Кажи: ‘Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим’.
Да, крајње је вријеме да вратимо недјељу.
Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видјети. А живот без недјеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном – онда када је касно за све.
