Седмица Генералне скупштине УН потврдила је оно што је Република Српска говорила и онда када ју је то скупо коштало: поредак заснован на селективном морализму и спољном арбитрирању исцрпио се, а свијет се неповратно креће ка новој равнотежи, саопштила је Канцеларија за међународну сарадњу Републике Српске.
Став Канцеларије за међународну сарадњу преносимо у цјелости:
Засједање Генералне скупштине УН показало је да се најважније одлуке данас договарају мимо дворане, да двоструки аршини према Српској нису изузетак него правило, те да Република Српска у новом поретку мора говорити сопственим гласом.
Општа дебата 81. засједања Генералне скупштине Уједињених нација, која се ове седмице одржава у Њујорку, није понудила заједнички правац. Већ сама тема засједања – „Обнова повјерења, управљање трансформацијом: Уједињене нације које испоручују за све“ – самодијагноза је организације која признаје да је повјерење нарушено, а да је трансформација у току. Организација која је осам деценија била симбол међународног поретка ове седмице је функционисала као позорница на којој свака сила говори својој публици, а не као заједнички форум.
Водеће свјетске силе су са говорнице УН отворено довеле у питање улогу Савјета за људска права и Међународног кривичног суда, уз позив чланицама да из тог суда иступе. Приједлози реформе Савјета безбједности међусобно се искључују, а свака измјена Повеље УН захтијева сагласност управо оних пет сталних чланица чија се привилегија оспорава. Управо та блокада Савјета доприноси окружењу некажњивости у којем и средње силе вјерују да могу дјеловати без посљедица. Те исте средње силе браниле су мултилатерализам, јер је то систем у којем њихов глас има тежину. У таквим околностима тешко је оспорити оцјену генералног секретара УН да је прелазак у мултиполаран свијет неповратан.
Стварна дипломатија, међутим, одвијала се ван сале Генералне скупштине: у билатералним разговорима великих сила о примирју без учешћа Европе, у сусретима на највишем нивоу и у споразумима потписаним на маргинама засједања. Образац је јасан: одлуке се данас договарају билатерално и трансакционо, а УН све више служи да се оне накнадно саопште. Са говорнице су, најзад, дошле и поруке које и сама Република Српска заступа: систем какав смо познавали урушава се јер правила не важе једнако за све.
Ова седмица пружила је више примјера неуједначеног приступа истим начелима. Право народа на самоопредјељење у неким случајевима третира се као легитимна демократска тема: споразум о Гренланду изричито га признаје, а декларација из Кардифа, којом Шкотска, Велс и Сјеверна Ирска траже право да одлучују о својој уставној будућности, у Лондону се озбиљно разматра. Насупрот томе, када Република Српска брани надлежности које јој гарантује Дејтонски споразум, исти принцип се тумачи као сецесија и пријетња миру. Отворена подршка јачању војних капацитета једне стране у региону пролази без реакције, док се уставно утемељени потези институција Српске неријетко представљају као дестабилизација. И недавна првостепена пресуда бившим припадницима ОВК отвара питање досљедности међународног правосуђа према српским жртвама. Упркос тим притисцима, чињенице говоре у прилог Републици Српској: она није чинилац нестабилности који свијет изолује, него актер с којим се разговара на највишем нивоу. Слика о њој као извору немира одржава се још само у наративу који има унутрашњополитичку, а не чињеничну основу.
Оно што слаби није само ауторитет УН, него читава епоха у којој је наднационални арбитар – УН, ОХР, ад хоц трибунали, „међународна заједница“ као политички субјект – имао готово искључиво право да дефинише шта је легитимно. То је и званично потврђено из Вашингтона: ера споља наметнуте „изградње нација“ ближи се крају, а одговорност за рјешења преузимају домаћи актери. Све израженија подијељеност међу међународним актерима и гарантима Дејтона показује да је исцрпљен његов међународни аспект. Одговор зато није ревизија, него повратак изворном тексту споразума и договору на домаћем терену.
Република Српска при томе не оспорава ни слово Дејтона, ни поредак УН. Уједињене нације остају највеће достигнуће свјетске дипломатије у посљедњих 80 година, иако су данас у највећој кризи од оснивања. Управо зато став Српске је да се правила морају примјењивати једнако на све. Проблем није у постојању правила, него у њиховом непоштовању и арбитрарном тумачењу. Српска се не залаже за слабљење УН, него за њихов повратак изворној улози организације равноправних, у којој о БиХ одлучују њени народи, а не спољни арбитри нити један њен дио.
Српска дипломатија свјесна је да је дио система УН и да има право да га, заједно с пријатељима и савезницима, гради и поправља. Српска више никада не смије дозволити да буде нијеми посматрач и жртва одлука доношених у арени у којој није била присутна ни питана за мишљење. Зато су УН важне, а предстојећи Дан Уједињених нација, 24. октобра, ове године има већу тежину него обично.
Резултати које Република Српска остварује на међународном плану – отворен приступ највишим адресама, продубљивање сарадње с партнерима и напори да се међународна јавност суочи с истином о страдању српског народа, попут изложбе у америчком Конгресу – говоре сами за себе и потврђују досљедност политике коју Српска води.
Тај напредак, који ју је у кратком року довео од санкција до сусрета на највишем нивоу, не смије водити самодопадљивости, него спремности на стрпљив и континуиран рад, јер се у међународним односима ништа не остварује без узајамног интереса.
Управо је протекла седмица Генералне скупштине УН потврдила да Република Српска треба да настави да гради сопствени глас у међународној заједници.
Седмица Генералне скупштине УН потврдила је оно што је Република Српска говорила и онда када ју је то скупо коштало: поредак заснован на селективном морализму и спољном арбитрирању исцрпио се, а свијет се неповратно креће ка новој равнотежи.
У тај нови поредак Република Српска улази у најповољнијем положају у посљедњих тридесет година. Задатак није да се то прогласи побједом, него да се стрпљиво и одговорно искористи – тако да мјесто Српске у новом свјетском поретку буде неспорна чињеница, а не предмет туђе воље.
